Nedremanom oku Tomislava Nikolića, Oliveru Antiću, ništa ne promiče. Ovih dana upozorava medije (i građane) da u skladu sa Ustavom moraju da poštuju grb, zastavu, himnu i instituciju predsednika države. „Prema Ustavu – grb, zastava, himna i predsednik Republike su zaštitni subjekti i u krivičnom pravu. Uvreda Srbije jeste uvreda jednog od ova četiri elementa, ali to se ne primenjuje u praksi“, prekorno je upozorio na TV Pinku. Veselo da veselije ne može biti, onako kako i priliči radikalskom profesoru prava. A koliko je on poštovao predstavnike vlasti nakon pada Miloševića i Šešelja? Nismo svi zaboravili šta je o njima govorio gde god je stigao. Sve da je premandureni radikal i zaboravio šta je kao opozicionar govorio o posmiloševićevskoj vlasti, kao profesor prava valjda treba da zna šta su država, društvo, instutucije, procedure, šta mediji, ko ima izvorno pravo da sve pobrojano uređuje. Ne postoje građani zbog Ustava, grbova, zastava, himni, zbog predsednika republika, vlada, zbog verskih zajednica i njihovih poglavara – nego je, biće, obrnuto. U normalnim društvima najpre građani pa sve ostalo, isključivo u službi građana. Sve podleže kritici i promenama saglasno volji građana. Izuzev u autoritarnim i totalitarnim društvima. Građani koji slobodno biraju predstavnike vlasti treba da poštuju i institucije i vlast. Naravno, ako vlast i institucije poštuju njih. A poštuje ih ako poštuju zakone i procedure. U protivnom, preziru građane. Građani poštuju državu, državne simbole, institucije i vlast onoliko koliko dobro žive. Tamo gde se rđavo živi, o kakvom poštovanju „državnih svetinja“ uopšte može biti reči. A kako zadnjih decenija živi većina građana Srbije, možda bi na graničnim izlazima iz Srbije trebalo pitati one koji imaju putne karte u jednom pravcu.
Kako poštovati instituciju predsednika Srbije – na šta nas upozorava Oliver Antić – kad često javni interes i simbole države svodi na banalnost. U slučaju silnih odlikovanja – na predlog komisije na čijem je čelu baš savetnik Antić – čak i na sprdnju. U ustavom proklamovanom sekularnom višekonfesionalnom društvu, Nikolić u prostorije predsedništva Srbije teatralno unosi badnjak. U istom javnom prostoru ne upražnjavaju se obredi drugih verskih zajednica, iako je to javni prostor svih građana Srbije. Imaju li i pripadnici drugih verskih zajednica prava da u javne ustanove Srbije unose verske simbole i da u njima obavljaju verske obrede? Pita li ko šta oko toga ateiste i agnostike, koji su valjda takođe jednakopravni građani Srbije kao i vernici? Badnjacima i verskim obredima bilo koje konfesije nije mesto u javnim ustanovama, nego u privatnim prostorima i verskim objektima. Sve izvan toga je kvazireligija i glupiranje. I kršenje sekulariteta društva proklamovanog Ustavom. Profesoru prava i savetniku predsednika republike Antiću ne pada na pamet da se i u tom segmentu zalaže za poštovanje Ustava Srbije, koji se belodano krši.
Kad se samovolja predsednika Republike Srbije i predsednika Vlade Srbije uspostavi kao pravilo, kad se oni (ili njihovi savetnici) selektivno pozivaju na poštovanje Ustava i zakona, onda se neprilične manifestacije nižu jedna za drugom. To kompromituje državu i ruši joj ugled.
Po kom osnovu državni vrh učestvuje u organizaciji naprasnog rituala prenosa „blagodatnog ognja“ iz Jerusalima u Beograd i potom po eparhijama SPC? Je li za ovu estradizaciju (para)vere, za nečije domišljanje, korišćen zaseban državni avion? Koliko to košta i ako ga plaća država, da li je trošak predviđen budžetom Srbije, dok se smanjuju plate i penzije i dok prosvetni radnici mesecima štrajkuju zbog malih plata? Po kom osnovu se na dočeku „blagodatnog ognja“ angažuje garda Vojske Srbije? Je li njihovo angažovanje planirano godišnjim planom aktivnosti i hoće li garda biti angažovana ako je sutra pozovu i druge verske zajednice za svoje obrede? Neka verske zajednice, pa i Patrijaršija SPC, u estradizaciji (para)vere domišljaju šta hoće, ali neka to rade o svom trošku. Ne budžetskom podrškom svih poreskih obveznika, nego prilozima vernika kojima je stalo do takvih obreda i novotarija. Neko bi građanima trebalo da sve to objasni – na primer savetnik, profesor prava Oliver Antić – i pokaže da su pri svemu tome poštovani Ustav i zakoni Srbije. Pa da onda ne kritikujemo predsednika republike, kako nam sugeriše.
Da bi građani i mediji poštovali predsednika republike i vlade, oni moraju da poštuje građane, Ustav, zakone i medije. Predsednik republike na primer treba javnosti da objasni izvore finansiranja za gradnju privatne crkve, izvore punjenja fondacije svoje supruge, imovinske karte svojih sinova – od kojih se jedan već naslednički uzdiže u Kragujevcu. I valjda za gradsku slavu planira bogatu gozbu za probrane goste, dok gradske službe i građani Kragujevca grcaju u finansijskim problemima. Možda savetnik Antić misli da se to ne tiče građana i medija, da ne treba time kritički da se bave, te podseća na verbalni delikt? Ne priziva on verbalni delikt samo zbog zaštite svog poslodavca, nego i zbog sebe i kamarile savetnikai drugog osoblja u kabinetu (koliko li ih je?). Podsećanjem na verbalni delikt misli da će ućutkati kritički misleće građane i ozbiljne medije. Bilo je kudikamo moćnijih od njega, pa znamo kako su završili.
(Autonomija)