Iz knjige Vojvođanski mediji – politički kompromis ili profesionalno izveštavanje, Nezavisno društvo novinara Vojvodine, Novi Sad, 2010.

Sigurno da ni najveći pesimisti ne bi, neposredno posle političkih promena u Srbiji 2000. godine, mogli da pretpostave u kakvom će haosu biti medijska scena Srbije skoro deset godina posle. Tačno je da je Srbija po mnogo čemu, pa i po medijskom iskustvu, specifična, tačno je da nijedna zemlja u Evropi i njeni mediji nisu doživeli takvo ekonomsko, moralno i profesionalno pustošenje kao Srbija tokom devedesetih godina prošlog veka, tačno je i to da je u tim uslovima veoma teško uzdići devastiranu novinarsku profesiju i uspostaviti regularno medijsko tržište… Ali, istovremeno, tačno je i to da je država Srbija pokazala nespremnost, lošu volju i nesposobnost da stanje u medijskoj sferi popravi, odnosno da stvori uslove za ravnopravnu utakmicu medijskih aktera, te da, na kraju, izađe iz medija kao osnivač iliti vlasnik. Tačno je i to da srbijanska politička klasa ne želi da se odrekne uticaja ne medije, pretvarajući ih tek u oruđe/oružje u svojim rukama.

Tokom devedesetih godina suočavali smo se sa veštački generisanom poplavom medija, koja ni do danas nije prestala da se širi. U Srbiji trenutno ima oko 1.100 medija, što verovatno predstavlja svetski rekord u odnosu na broj stanovnika. Ovoliki broj medija kazuje da ne postoji ekonomska logika njihovog postojanja, to jest da ne postoji istinsko medijsko tržište koje funkcioniše po jasnim pravilima. Zaustavljena privatizacija medija je dovela u nepovoljan položaj one medije koje (više) nisu u vlasništvu države i lokalnih samouprava. Sa druge strane, piratske radio-stranice, protiv kojih se država možda iskreno ali svakako neefikasno bori, ugrožavaju ne samo druge radio-stanice već i sve legalne lokalne i regionalne medije, izuzetno niskim cenama za oglašavanje. I pored činjenice da su se legalni emiteri i razna udruženja u mnogo navrata obraćali nadležnim ministarstvima i državnim agencijama sa zahtevom da se obustavi rad nelegalnih emitera, i pored obećanja koje su dobijali u više navrata, broj piratskih stanica se povećava. Čak se dešava i to da legalni emiteri vraćaju svoju licencu i nastavljaju da program emituju kao pirati.

No, to nisu svi problemi. Mada se letos stvorila velika galama oko usvajanja veoma restriktivnih izmena Zakona o informisanju, praktično se medijski zakoni u ovoj zemlji samo sporadično poštuju. U najmanju ruku, maksimalno se odugovlači sa primenom njihovih odredbi. Zapravo, medijsku sferu reguliše neka sasvim druga legislativa. Privatizacija medija je u više navrata odlagana, tzv. letnjim izmenama zakona, da bi napokon bila zaustavljena “vanmedijskim” zakonima, odnosno zakonima koji regulišu funkcionisanje lokalnih samouprava, manjinskih nacionalnih saveta i glavnog grada. Pored toga, Zakon o radiodifuziji uopšte ne prepoznaje glasno najavljenu digitalizaciju elektronskih medija u Srbiji i nije u skladu sa evropskom parametrima. Zakon o oglašavanju je mnogo restriktivniji od međunarodnih zakona koji regulišu ovu oblast. Promene u Krivičnom zakoniku Srbije novinare su stavili u nepovoljan položaj, jer je izveštavanje o sudskim procesima postalo baš problematično: postoji velika doza  nesigurnosti i nejasnoća zbog zabrane objavljivanja “sudskih tajni”. Odjednom se zaćutalo o zakonu o sprečavanju medijske koncentracije…

Ako svemu tome dodamo i svetsku ekonomsku krizu, koja je dobro prodrmala svetsko medijsko tržište i na velika vrata došla i u Srbiju, pa još znamo i to da nove tehnologije i novi mediji ugrožavaju klasične medijske platforme, sasvim je logično pomisliti da Srbiju i Vojvodinu uskoro očekuje velika “seča” medija, bar onih tradicionalnih. Posebno će na udaru biti regionalni i lokalni mediji, koji će protiv sebe imati i moćne političke i druge zastupnike krupnog medijskog kapitala iz Beograda.

Zahvaljujući centralizaciji novca i moći, Vojvodinom dominiraju beogradski mediji. Vojvodina još uvek nije uspela da pronađe pravi odgovor na ovu činjenicu, a nadležnosti pokrajinskih organa vlasti u ovoj oblasti su veoma male. Sve kontradikcije medijske scene Srbije u Vojvodini dobijaju i novu dimenziju usled činjenice da u njoj postoji veliki broj medija na jezicima nacionalnih manjina. Koliko je država moćna da zaštiti ove medije i da poštuje prava nacionalnih zajednica na informisanje, ali da istovremeno obezbedi uslove za poštovanje pravila profesije? Odluke poput prebacivanja osnivačkih prava štampanih medija na manjinske nacionalne savete, kao i zaustavljanje privatizacije manjinskih medija, pokazale su se kao kratkoročno rešenje za opstanak ovih medija, ali su iskazali i čitav niz slabosti i manjkavosti.

Nedostatak strategije je možda termin koji obuhvata sve probleme koje smo naveli. Sa skoro deset godina zakašnjenja, medijska strategija Srbije uskoro treba da ugleda svetlost dana. Do kraja maja biće završena analiza medijske situacije u zemlji, koja će poslužiti kao osnova za javnu raspravu i izradu strategije. Analizu i preporuke ćemo dobiti od stranih analitičara, koji ovih dana obilaze medije i medijske institucije Srbije. Strategija je planirana za jul mesec – očigledno nas očekuje još jedno vruće medijsko leto. Dok se mnogi odmaraju, Srbija u najtoplije dane “rešava” medijske probleme. I to je tako poslednjih nekoliko godina.

Izveštaji koji su pred vama deo su projekta “Vojvođanski mediji – politički kompromis ili profesionalno izveštavanje”, koji Nezavisno društvo novinara Vojvodine realizuje uz podršku Fonda za otvoreno društvo Srbija. Fond je omogućio njihovu izradu i štampanje ove publikacije. Verujemo da će izveštaji biti korisni, ako bude dobre volje, u izradi medijske strategije Srbije, ali i, posebno najavljene, medijske strategije Vojvodine. Promociju izveštaja omogućio je Sekretarijat za informacije AP Vojvodine.

Zahvaljujemo se Fondu za otvoreno društvo i Pokrajinskom sekretarijatu za informacije, a posebnu zahvalnost dugujemo našim saradnicima Žužani Serenčeš i Siniši Isakovu, koji su uložili ogromnu energiju da ovi izveštaji, temeljni i sadržajni, budu pred nama.

Predgovor Nedima Sejdinovića

Celu publikaciju mozete preuzeti u pdf formatu ovde: Vojvodjanski mediji