Kada čovek sluša pojedine autonomaše stiče utisak da je u njihovoj retorici Beograd zaposeo celokupni prostor negativnog. Na pitanja „Di su naši novci?“ ili „Ko je kriv za propadanje Vojvodine?“ odgovor je samo jedan – Beograd.
Nasuprot Beogradu, nasrtljivom i kolonijalnom, za Vojvodinu je rezervisan prostor pozitivnog – ona je najevropskiji i, jedno vreme, Evropi najbliži deo Srbije, multikulturalna je i tolerantna, zajednica vrednih ljudi, osetljivih na tuđu nevolju i kivnih na svaku nepravdu.
Ovakva pojednostavljena kontrastiranja promašuju i na jednoj, i na drugoj strani. I Beograd, i Vojvodina, mnogo su složeniji, kompleksniji i slojevitiji fenomeni, nego što je ova binarna logika u stanju da predstavi. Niti je Beograd samo primitivan, nacionalistički i pretadorski, niti su svi koji u Vojvodini žive zainteresovani za njenu autonomiju.
Kao što u Vojvodini postoje pojedinci i organizacije koji smatraju da, nakon raspada Jugoslavije i sloma komunizma, AP Vojvodina više nema nikakvog smisla, tako i u Beogradu postoje pojedinci i organizacije koji smatraju da je autonomija važna, smislena i da je istorijski opravdala svoje postojanje.
Jedna od takvih organizacija je i Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji.
U dvadeset godina, koliko Odbor postoji i deluje, njegovo je interesovanje za Vojvodinu i zbivanja u njoj bilo i ostalo jedna od konstanti u njegovom radu. Svako ko je iole pratio godišnje izveštaje Helsinškog odbora lako je mogao uočiti da se u svakom od njih nalazio deo posvećen Vojvodini. U pitanju je, dakle, idejni i politički interes trajnijeg karaktera, a ne stvar trenutne političke konjukture.
U zavisnosti od vida i sadržaja aktivnosti, Vojvodina je u radu Odbora bila tematizirana na različite načine. O njoj se govorilo na tribinama i okruglim stolovima koje je Odbor organizovao u Beogradu i Novom Sadu. U školama demokratije Vojvodina je elaborirana sa stanovišta multikulturalizma, ljudskih i manjinskih prava, preduzetničke etike, konsocijalne demokratije, suočavanja sa prošlošću i europskih integracija. U izdavačkoj delatnosti Odbora bila je prisutna preko identitetskog kompleksa, manjinskih prava, izbegličkog pitanja i konzervativne političke misli. U odnosima sa javnošću Vojvodina je bila je predmet čestih saopštenja, a u komunikaciji sa međunarodnim akterima – jedna od ključnih tema.
Veliku pažnju Helsinški odbor je posvećivao vojvođanskom identitetu i zahtevima za suštinskom autonomijom Vojvodine.
Pluralnoj zajednici, kakva je Vojvodina, potrebne su institucije sa velikim integrativnim moćima, a vojvođanski identitet je jedna od njih. Jednostavno, u pitanju je identitet koji omogućuje svakom građaninu pokrajine da neguje i svoj partikularni identitet, ali i da, preko zajedničkih vrednosti, stvara identitet koji nije utemeljen u etničkoj pripadnosti. S druge strane, vojvođanski identitet je veoma pogodan za mobilizaciju podrške zahtevima za suštinskom autonomijom Vojvodine.
Za razliku od srpskih nacionalista, koji u autonomiji vide prvi korak ka otcepljenju, za Helsinški odbor autonomija je uvek bila mogućnost da se stvari u Vojvodini urede na bolji i efikasniji način nego u centralnoj Srbiji. Korist od autonomije, po mišljenju Odbora, ne bi bila ograničena samo na građane Vojvodine. Na posredan način, benefite bi „vukli“ i građani u drugim delovima republike, jer bi, u kompeticiji sa Vojvodinom, morali, ne samo da nude kvalitetnije proizvode i usluge, nego i da, u borbi za investicije, kreiraju povoljnije uslove za komercijalne aktivnosti, da se sve više otvaraju prema svetu, da preuzimaju i apliciraju nove i modernije tehnološke obrasce, inovacije i znanja…
Na ovoj tački autonomaški su zahtevi nailazili i nailaze na snažan otpor. Nije reč samo o otporu centralnih vlasti da određene nadležnosti nepovratno prepuste Vojvodini, recimo da samostalno uređuje zakonodavne, sudske i izvršne poslove, nego i o svojevrsnoj negativnoj antropologiji, odnosno nepoverenju u sposobnosti pojedinaca da se brinu o sebi, racionalno upravljaju zajedničkim poslovima i unapređuju sredinu u kojoj žive.
Helsinški odbor je u više navrata upozoravao da paternalistička vlast ne računa sa građanima, nego sa podanicima. Pošto tretira pojedince kao nezrele i nedorasle osobe, koje nisu u stanju da razlikuju dobro od zla, paternalistička vlast zahteva od njih da apstrahuju od sopstvenih interesa i svoju sudbinu stave u njene brižne ruke. Autonomija, pak, zahteva aktivne i preduzimljive građane, a ne klijente centralne vlasti.
Autonomija ne znači da će pojedinci uvek i u svakoj prilici donositi dobre i promišljene odluke, nego da će posledice vlastitih odluka, ma kakve one bile, snositi sami. U tom slučaju se odgovornost za nazadovanje pokrajine više neće tražiti izvan Vojvodine, nego u njoj. Tada će, napokon, nestati i svaka potreba za bednim simplifikacijama koje Beograd pretvaraju u dežurnog krivca, a Vojvodinu u nedužnu žrtvu.
Helsinški odbor je uveren da je suštinska autonomija Vojvodine vitalan interes Srbije, ali i da nije svaka Srbija u interesu Vojvodine, već samo otvorena, liberalna, demokratska i decentralizovana. Srbija zasnovana na ljudskim pravima, vladavini prava, podeli vlasti, autonomnim udruženjima i slobodnoj javnosti.
Zagovornici takve Srbije postoje i u Beogradu. Možda su malobrojni, lišeni uticaja i moći, izdvojeni i u svrhe političke i nacionalne pedagogije oklevetani i demonizovani, ali postoje.
Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji je jedan od njih.
(Autonomija)