Pune su ovih dana novine i portali „širom regiona“ dirljivih nekrologa i oproštaja od Kemala Montena, tog čistog glasa i čiste duše Sarajeva, Bosne i jedne davne, sada već snolike Jugoslavije u kojoj smo odrastali i postajali ljudima – osim onih koji su uspeli da postanu neljudi, što isto nije malo postignuće, na svoj način. Šta je to što nas toliko rastužuje i raznežuje, mimo muzike za koju jesmo ili nismo marili, i mimo tog kristalnog glasa, šifre jedne duboke ljudske nežnosti koja ne može ostati bez odjeka u vašem srcu, pa taman da inače slušate samo hardcore punk ili death trash metal? Jeste to, naravno, i fakat da je Kemica – kako su ga zvali znani i neznani, ne samo u Sarajevu – bio jedna od hodajućih metafora našeg sentimentalnog vaspitanja u zajedničkoj nam domovini koju nam zlotvori ne mogu isterati iz onih predela u nama do kojih njihovo zlo ne dopire, nego i to što je Kemal Monteno naprosto isijavao jednu ljudsku nezlobivost, koju ni za milimetar nije pomerilo iz duboko ukorenjenog ležišta ni preživljavanje pevačevo u ratnom, opkoljenom Sarajevu pod granatama, ni sva ta bestijalnost i halakanje mržnje koju je kanibalski rat za plemenske međe porodio. Kroz sve to je on prošao kao pas kroz rosu, baš kao i njegov ništa manje veliki sugrađanin i sabrat Davorin Popović, zvan Pimpek.
Zašto se svega toga prisećam baš sada i baš na ovom mestu? Zato što sam, eto, javno zlopamtilo, pa ne mogu da se ne setim šta se o ovim ljudima pisalo u ratno doba po ovdašnjim režimskim govnoidima, a što se u međuvremenu nekako zaboravilo, pa otud lakše prolazi gnusna organizovana laž kako su tabloidne poternice za živim ljudima, a bogme i organizovano šutiranje leševa, ekskluzivni proizvod novog veka i kakve-takve „demokratije“: ne, ni najodurniji i najkrvoločniji tabloidi današnjice nisu ni prineti krvi, sluzi i govnima koja su se slivala sa stranica „patriotske“ nam štampe s početka i sredine devedesetih.
Ali ima tu još nešto, valjda i važnije,  čega sam se setio razmišljajući o Kemalu i o celoj toj Krležinoj „ljepljivoj smjesi upitnika“ u koju su se pretvorili naši životi. Setio sam se, naime, kako je izvesna infamna osoba, koja sticajem osobito sramnih okolnosti za koje je većina nas direktno ili indirektno saodgovorna trenutno obavlja dužnost predsednika Republike Srbije, dakle, građanin Nikolić Tomislav, nekom prigodom, Kemala Montena javno, pred televizijskim kamerama, nazvala „ono muslimansko đubre“. Ne sećam se tačno povoda i konteksta – a nisu ni važni, pošto je nemoguće dosetiti se bilo kojeg i kakvog povoda i konteksta koji bi ovo fašističko verbalno iživljavanje učinili dostojnim čoveka – ali se dobro sećam da sam taj televizijski insert lično video i čuo, nije mi ga neko prepričavao pa da budem sumnjičav oko verodostojnosti, nego sam direktno čuo što se imalo čuti: da Kemal Monteno, naime, jeste „ono muslimansko đubre“.
Osoba koja je to izrekla nije iz ekoloških razloga ekskomunicirana iz javnosti, nije ni poslata na stručnu opservaciju u instituciju odgovarajućeg tipa, nije čak ni trajno marginalizovana kao kakva seoska bena koja laprda svoje a da je niko ne sluša, što bi bio minimum javne društvene higijene – ne, ta je osoba na neposrednim izborima izabrana za predsednika Republike Srbije (i mnogi navodno normalni ljudi s tim nisu imali nikakav problem, jer im je bilo mnogo važnije da ne bude izabrana neka druga osoba).
Usred tih lamentacija izazvanih preranom smrću jednog dobrog čoveka i sećanjem na tragove kanibalskih zubekanja jednog radikalskog krvavog pajaca po njegovim tabanima, naleteo sam na najnovije prepucavanje naprednjaka i demokrata, i na „izvinjenje“ Bojanu Pajtiću koje je uputio Igor Mirović, jer ga je prethodno nazvao „psihopatom i umobolnikom“. Kaže tako Pajtiću Mirović Igor da mu se, eto, „izvinjava što je izjavama na trenutak počeo da liči na njega, što mu nije bila namera“. Biva, Mirović zaličio na Pajtića… E sad, o Pajtiću možete misliti šta hoćete, ali on takav ni sličan rečnik nikada nije koristio – čak ni onda kada bi takav rečnik činjenično bio sasvim opravdan, s obzirom na to o kome se radi. Drugim rečima, Mirovićevo pseudoizvinjenje suštinski je gore, ciničnije, drskije i lažljivije od njegovog izvornog verbalnog izliva. Ono, naime, potvrđuje taj izliv, cementira ga, čini ga autentičnim i besprekorno izvajanim portretom; doduše, ne osobe na koju se odnosi, nego osobe koja ga je bila u stanju izgovoriti.
Pa opet, ne bih se smeo zakleti da Mirović u međuvremenu i sam nije poverovao u to što priča, ne u to da je Pajtić psihopata, nego da takav rečnik i ono što on simbolizuje – a to je čisto, divljačko, fašistoidno nasilje, ne samo verbalno – nije stvarno politička i civilizacijska tekovina demokrata i ostalih protivnika nacionalistčkog divljanja devedesetih, a ne same radikalštine, kojoj je onaj isti besramni Nikolić Tomislav bio pri samom vrhu, a Mirović Igor još od ranih devedeetih bio među vodećim vojvođanskim gaulajterima, odmah uz Gojković Maju, još jednu osobu koja se sad pravi da je Novorođena, nakon što je svoju transformaciju od radikalke do naprednjakinje proprala tranzitom kroz nekih sedam-osam besmislenih stranaka i koalicija. Možda je, kažem, on već i sam poverovao u prepravljenu, lažnu istoriju, kako svoju i svojih, tako i onih koji su uvek bili na drugoj strani od njih; a ako i jeste poverovao, mi smo mu to omogućili i olakšali, svojim nehajem i zaboravom. Laž se zaboravom najslađe hrani.
Šta, dakle, želim reći? Kada Nikolići, Mirovići i ostali Vučići izgube živce – što je vrlo česta i sve češća pojava – pa počnu da govore i ponašaju se baš onako kako su dvadesetak godina činili javno i na naše oči i uši, ne liče oni tada ni na kakvog „Pajtića“ ili bilo koga drugog ko nisu oni sami, nego liče samo, jedino i isključivo na – sebe. I dobro im pristaje to, kad sa njih spadnu sve te pileće sise, sve veštački nakalemljeno, loše naučeno i površno uvežbano, pa se opuste i raspištolje u ulogama koje daleko najbolje igraju, kao i svi naturščici: u ulogama samih sebe.
(Autonomija)