Kada je prošle godine usvojen Zakon o zabrani diskriminacije, ministar Svetozar Čiplić je izjavio da Srbija može da se ponosi, jer sličan zakon nemaju ni sve članice EU. Ministar, doduše, nije odgovorio na pitanje zašto, ali se odgovor može naslutiti – njima takav zakon nije ni potreban. To ne znači da u zemljama članicama EU nema diskriminacije, već samo to da u njima diskriminacija, za razliku od Srbije, nije endemska i sistemska pojava. U Srbiji se diskriminacija odomaćila i važi za neproblematično ponašanje, i to ne samo kada su građani u pitanju, nego i kada je reč o političarima i državnim institucijama.
Tako je nedavno, nezadovoljan efektima legalizacije bespravno podignutih objekata, ministar Oliver Dulić izneo ideju da se onima koji su gradili „na divlje“omogući da svoje objekte legalizuju, i to – besplatno. Ideja je, kao što se to moglo i očekivati, naišla na oštre kritike. Najpre zbog toga što bi, ukoliko bude pretočena u lex specijalis, građane dovela u neravnopravan položaj, što je suština diskriminacije, a potom i zbog neskrivenog i jeftinog populizma. U tržišnoj privredi, a srbijanska bi želela da bude baš takva, nema besplatnog ručka. Političari mogu da fantaziraju o besplatnoj legalizaciji, ali svaka legalizacija košta; a najviše kada je „besplatna“.
U našem slučaju, doduše, nije reč samo o tome da će državna kasa ostati tanja za 300 ili 400 miliona evra, koliko se očekivalo od legalizacije, nego i o nekim važnim sekundarnim efektima. Recimo, ako vlast omogući besplatnu legalizaciju, ona time šalje građanima poruku da poštovanje zakona nije poželjno ponašanje. Umesto da podigne efikasnost administracije, vlast pothranjuje nade da će i svima drugima, kao sada „divljacima“, biti učinjeni ustupci. Za one koji se zaklinju u pravnu državu i Srbiju vide u EU, to je veoma čudna i poruka, i ponasanje.
U pravu je Oliver Dulić kada kaže da građani teško žive. Pravo je čudo, međutim, u tome što građani, uz ovako neodgovorne ministre, vladu i administraciju, ne žive još gore.