Topao avgustovski dan, nešto posle podne. Futoški put kod „Jugoalata“. Novosađani znaju da je to jedna od najprometnijih ulica. Sezona je godišnjih odmora, pa je saobraćaj malo proređen. Manje je i prolaznika na trotoaru. Odjednom, škripa automobilskih guma. Sekund, dva posle – vika. Psovke i pogrde vozača. Prolaznici zastaju i okreću glave ka mestu odakle to dopire. I šta vide?

Iz sporedne ulice, sa strane „Jugoalata“, na prometni Futoški put izašla zaprežna kola. U njih upregnut mršav i zapušten belac. Na klupi za kočijaša tri dečaka. Svi oko desetak godina. Krajnji levo drži kajase. Iza njih, na otpadu natovarenom u kola, na „sekundarnim sirovinama“, sedi devojčica sličnih godina. Romska deca, aškalijska? Po izgledu prepoznatljivom za decu Roma i Aškalija iz novosadskih favela, reklo bi se da je tako. Dok nakon psovki besni vozači zatvaraju vrata automobila i uvlače glave iz otvorenih prozora, deca na kolima se nešto prepiru. Da li su uplašena? Automobili obilaze zapregu, koja je valjda htela da pređe ulicu, pa je ili usporila ili nenadano zastala na kolovozu. Nema sumnje, to je izazvalo opasnost sudara i bes ionako nervoznih vozača. Videvši da je sve dobro prošlo, pešaci na trotoaru nastavljaju svojim putem. Sve se brzo vraća u letnju letargiju ulice. Sticajem srećnih okolnosti ovaj put izbegnut je sudar vozila i zaprežnih kola kojima upravljaju deca. Da li će biti tako i sledeći put? Po logici verovatnoće, na žalost svaki put verovatno neće.

Poslednjih dvadesetak godina, kad se na ovim prostorima sve urušavalo, puno je nesrećnika skupljenih u Novom Sadu ko zna odakle. Da bi sirotinja iz favela sa ruba grada preživela, snalazi se kako zna i ume. Jedini poslovi koji su im dostupni jesu kontejneri, deponije, skupljanje i prodaja otpada koji se može reciklirati. Za građane drugog reda i u kopanju po otpadu velika je konkurencija. U posao su uključeni valjda svi – stari, mladi, deca. I muško i žensko. Krstare od kontejnera do kontejnera sa kolicima, triciklima, prevrću otpad i uzimaju ono što se može prodati. Sve su češće i konjske zaprege koje skupljaju i voze probrani otpad. Kola, konj, skromno i jedno i drugo kako je to već kod sirotinje, i to je to. Jeste da je po prometnim ulicama nesigurno voziti zapregu, jeste da je i zabranjeno, ali kočijaši u zapregama znaju da policija i nadležni gradski organi od zaprega okreću glavu. Ustalom kao i od favela. I od mnogo čega drugog u gradu koji se i dalje urušava.

Suočeni sa zaprežnim kolima koja često voze deca, vozači gunđaju i psuju. Prolaznici, ako nisu ravnodušni, strepe od nesreće, pitajući se dokle se grad srozao. Komunalna infrastruktura se drastično urušava, razvaljeni kontejneri, šahtovi bez poklopaca, čopori pasa lutalica, javne površine zapuštene. Sad i zaprežna kola u najprometnijim ulicama, na raskrnicama za koje i najiskusnijim vozačima treba velika pažnja. Površni građani neraspoloženje usmeravaju prema onima koji upravljaju zapregama, a ne stvarnim krivcima. Onima što se voze u luksuznim automobilima sa zatamljenim staklima, onima koji upravljaju gradom i državom.

U urušenom društvu mnogo šta je tragično, ali je najtragičnija sudbina ljudi drugog i trećeg reda, ljudi iz favela. Posebno njihove dece. Nemaju šanse da se rode i odrastaju u iole normalnim uslovima, pa im celi život prolazi u zlopaćenju. Među njima je malo sretnika koji izbegnu lošu sudbinu.

(Autonomija)