Da je Srbija pred ekonomskim kolapsom, nikom razumnom valjda ne treba posebno dokazivati. Kao ni to da ekonomski kolaps, bankrot države, izaziva slom društva. Haos sa neizvesnim posledicama.

U opštoj iracionalnosti nadugo i naširoko se politizira i gloži oko toga kad smo i zašto krenuli pogrešnim putem. Zbog ovog ili onog političara, ove ili one ideologije, ovog ili onog spleta unutrašnjih i spoljnih okolnosti. Oko toga će i ubuduće biti iha-ha političarenja i međusobnog okapanja. Od Narodne skupštine, do kafane i pijace. Neutralni posmatrači sa strane jednostavno i tačno zaključuju da je Srbija stigla na današnje grane, jer je nudila pogrešne odgovore na izazove vremena i društva tokom zadnjih tridesetak godina. Neko će s razlogom reći i tokom dužeg perioda.

Kao što jednostavno i tačno kažu zašto smo propali, posmatrači sa strane odgovaraju i kako da izađemo iz ove situacije. Samo otrežnjenjem od silnih zabluda i radikalno novim smerom. Pojednostavljeno, podrškom izgradnji stabilnih institucija, savremenog zakonodavstva, integraciji Srbije u EU. Doduše, o tome govori i većina političara, ali kad se stvar konkretizuje, dolazi do konfuzije i obnove iracionalnosti. Ovde je reč o spoljnoj politici. Konkretnije, o apsurdnom zalaganju i za evropske integracije i za „strateško partnerstvo“ sa Rusijom. Sa putinovskom Rusijom. Rusija se ovde poistovećuje sa Putinom i slavi zbog njegove autoritarnosti. Zbog njegovog unutarpolitičkog i spoljnopolitičkog nasilja, što godi ovdašnjem autoritarnom duhu.

O čemu je reč?

Aleksandar Vučić objašnjava (TV B92) da Srbija ne može u svemu da usaglasi politiku prema Rusiji sa politikom EU, jer još nismo članica EU. I jer Srbija strateški zavisi od Rusije, od ruskog gasa i izvoza u Rusiju poljoprivrednih proizvoda. Prethodno je negde izjavio, narodnjački, populistički, da Srbija ne može bacati pod noge stotine miliona dolara, da bi nekom pokazala lojalnost. Pravdajući tako izostanak podrške Srbije usaglašenoj politici EU prema Rusiji, zbog Putinove znamo kakve politike prema Ukrajini.

Iako su oduvek Nikolić i Vučić, naročito dok su bili u opoziciji, do krajnjeg neukusa pokazivali servilnost Putinu, po dolasku na vlast nasledili su materijalizovanu servilnost Koštunice i Tadića, iskazanu skandalozno lošim arnžmanima oko NIS-a i Južnog toka. Koštunica i Tadić su sami na vrat Srbije namakli ucenjivačku omču i konopac omče dali u ruke Putinu. To je činjenica. Što ne opravdava njihove naslednike na vlasti da budalaštine koje preskupo plaća država, građani, ne trebaju pokušati barem da ublaže, ako ih ne mogu sasvim otkloniti.

Vučić je u pravu kad tvrdi da Rusija (Putin) može Srbiji očas posla povećati cenu gasa sa valjda nekih 400 na 500 dolara po ugovorenoj jedinici mere. I u tome u Putinovoj politici disciplinovanja stranih partnera ucenama gasom, naftom ili onim što mu je na raspolaganju, ne bi bilo ničeg neobičnog. Na primeru Ukrajine videli smo kako to radi, kad su građani tražili evropski put za Ukrajinu. Kad ucene nisu pomogle, kad je u Kijevu pao njemu sklon režim, pribegao je radikalnim Miloševićevim rešenjima ispravljanja granica i „zaštite braće“ u susednoj zemlji. Zaista je tačno da, ako mu se ne pokaže lojalnost, Putin preko noći može povećati cenu gasa Srbiji i zabraniti uvoz u Rusiju poljoprivrednih proizvoda iz Srbije. Kako je osion prema građanima Rusije koji mu nisu lojalni, tako je osion – ako za to ima priliku – i prema državama koje mu ne povlađuju. Kad sve to znamo, valjda ne treba pristajati na ucene.

Srbija nije jedina evropska zemlja upućena na ruski gas i rusko tržište poljoprivrednih ili proizvoda široke namene. I druge evropske zemlje zavise od ruskih energenata i, delom, plasmana roba na rusko tržište. Odgovor EU na ucenjivačku politiku Putina jesu usaglašene energetska i strategija ekonomskih odnosa. To nije lako i bezbolno, ali pred ucenama nema alternative. Koliko evropske zemlje zavise od ruskog gasa, nafte i plasmana roba i tehnologija na rusko tržište, toliko i Rusija zavisi od novca, roba i tehnologija sa Zapada. Bez novca, robe i zapadne tehnologije ruska ekonomija je u golemim problemima. Zna to oligarhija iz Kremlja, kao i to da bude li slabila ionako uskoprofilna ruska privreda, u probleme onda dolazi i njihovo svevlašće. Unutrašnjom represijom ne može se dugo pacifikovati neminovno šireće nezadovoljstvo građana. Znaju to kupci ruskog gasa u Evropi, pa ako se Putinov ucenjivački potencijal ne može potpuno eleminisati, usaglašenim strategijama može se bitno smanjiti.

Pred potencijalnim Putinovim ucenama Srbija treba da traga za rešenjima energentskih i poljoprivrednih problema u saradnji sa EU. Popusti li danas pred ucenama gasom, izvozom poljoprivrenih proizvoda, kreditom za železnice ili nečim drugim – sutra će Putin ucenjivati Srbiju prilikom formiranja vlade, postavljanja ministara i direktora javnih preduzeća, i to ne izokola, kako to radi danas. „Srbijagas“ je dobar primer. Ako se ucene dozvole, Srbija će stvarno postati ono što je onomad Nikolić prizivao u Narodnoj skupštini, da Srbija postane – ruska gubernija, čak i ako su naprednjaci odustali od te politike.

Partnerstvo sa demokratskom Rusijom – da, potčinjenost putinovskoj Rusiji – ne. I EU i Rusija, demokratska Rusija – da, i EU i Rusija, putinovska Rusija – ne. Jer je i EU i putinovska Rusija jeste oksimoron, drveno gvožđe.

(Autonomija)