Glavna urednica „Politike“ Ljiljana Smajlović ne voli Zapad. To je očigledno i nije bog zna kako neobično s obzirom da ovde to nije nimalo retka pojava.

E sad, zašto je baš njen „slučaj“ zanimljiv? Pa zato što je ona na čelu „najstarijih dnevnih novina na Balkanu“ i, s tim u skladu, ima relativno veliki uticaj na formiranje domaćeg javnog mnenja. Osim toga, u njenim tekstovima i njenoj uređivačkoj politici relativno lako može da se pronađe ključ za razumevanje ne samo njenog odnosa prema Zapadu, nego i njenih istomišljenika, među kojima su i neki istaknuti političari.

Smajlovićkin tekst pod naslovom „Jedan pogled s Istoka“ („Politika“, 27. jul 2014.) mogao bi, po mišljenju autora ovih redova, da posluži kao odličan primer njenog neprijateljskog stava ne samo prema aktualnim političkim potezima Vašingtona i Brisela, nego i prema temeljnim vrednostima koje oni zastupaju i brane. Način na koji pri tom pokušava da za svoje stavove pridobije čitaoce zaslužuje posebnu pažnju.

Glavna urednica „najstarijih dnevnih novina na Balkanu“ počinje pomenuti tekst jednim, najblaže rečeno, otrcanim i ružnim trikom. Ona, naime, već od prve rečenice nastoji da kod svojih čitalaca probudi negativne emocije prema Zapadu (iliti mržnju, jednostavno, srpski rečeno) i tako kod njih blokira ili bar maksimalno oslabi kritički odnos prema njenom tekstu.

Evo kako Smajlovićka to radi. Ona svoj napis počinje pitanjem: „Sećate li se ratova devedesetih dok pratite vesti iz Ukrajine i Gaze?“, a onda veli: „Ako ste poput većine ljudi koje znam, imate gorak ukus u ustima. Jer mi smo bili pokusni kunića u sličnim eksperimentima. Na nama je Zapad vežbao ono što sada radi Putinu i ruskim pobunjenicima u Ukrajini.“

I sad, posle ovakvog uvoda, šta čovek da radi? Neko će s gađenjem da baci novine, a neko će egzaltirano početi da skandira: „Putin! Putin! Putin!“

Onaj ko je bacio novine grdno je pogrešio. Jer, posle pomenutog jeftinog trika sledi ono zbog čega se isplati čitati Smajlovićkin tekst. To posebno važi za odeljak u kojem dovodi u vezu zbivanja u bivšoj Jugoslaviji devedesetih godina prošlog veka i aktualnu krizu u Ukrajini.

„Kada su se zapadne republike silom otcepljivale od bivše Jugoslavije, zapadne zemlje su to pozdravljale kao čin samoopredeljenja i priznavale kao akt suvereniteta“, veli Ljiljana Smajlović i naglašava: „Kada su se Rusi na istoku Ukrajine pobunili protiv nasilne smene vlasti u Kijevu, proglašeni su teroristima“.

I tako, pošto je na silu boga pokušala da stavi znak jednakosti između zbivanja u bivšoj Jugoslaviji i onih koji potresaju Ukrajinu ovih dana, glavna urednica „Politike“ se pita „gde je tu onda međunarodno pravo“, pa zaključuje: „Ispada da je glavna linija podele na američke klijente i one koji to tek treba da postanu. U bivšoj Jugoslaviji je važio samo princip da svi mogu da se otcepe od Srba, ali da Srbi ne mogu da se otcepe ni od koga a da ih NATO ne bombarduje“.

E, tu smo. Suština suštine ovog teksta Ljiljane Smajlović nalazi se u tvrdnji da je u bivšoj Jugoslaviji „važio samo princip da svi mogu da se otcepe od Srba, ali da Srbi ne mogu da se otcepe ni od koga a da ih NATO ne bombarduje“. (Podvukao J. B.)

Ako je odnos Zapada prema Srbima zaista bio takav – a glavna urednica „Politike“ tvrdi da jeste – onda je Slobodan Milošević bio nacionalni junak, a ne ratni zločinac. Takve ideje, međutim, više ne zagovara ni nekadašnji Miloševićev ratni portparol Ivica Dačić. On je sada ministar inostranih poslova i mora da pazi na svaku reč – jer se gluposti u diplomatiji često vrlo skupo plaćaju.

Ono što ne sme Dačić, niko ne može da zabrani Ljiljani Smajlović. Recimo, da pravi neumesna poređenja između zbivanja u bivšoj Jugoslaviji i današnjoj Ukrajini. I ona to radi, ali pri tom pazi da ni na koji način ne otkrije jednu notornu činjenicu: da Putin sada, kao Milošević nekada, koristi brutalnu vojnu i policijsku silu za sprovođenje svoje politike. A u tome je suštinska razlika između načina na koji se rešavaju problemi u nedemokratskim i demokratskim zeljama.

To važi i za separatističke pokrete. Da li će, na primer, Englezi i Škoti ostati u jednoj državi, rešiće glasački listići a ne sila oružja.

Malo je verovatno da je glavna urednica „Politike“ zaista opčinjena Putinom. Pre će biti da su ona i njeni politički sponzori u čerupanju Ukrajine videli priliku da u opštoj gužvi koja je tamo napravljena može, možda, i ovde nešto da se ušićari. Recimo, da Republika Srpska krene putem Krima.

E, ali Dodik nije Putin. Prema tome, Quod licet Iovi, non licet bovi – kako bi to rekli stari Latini.

(Autonomija, foto: Gilbert Garcin)