I otad mi u stvari ostade još samo jedna, dosta mračna nada: da će najzad izbiti neki mali, pametan rat. Jer dođe li do toga, tada će me sigurno pozvati i ja ću, čist i bez potrebe da se perem, mirno moći da se vratim. Ali kad danas, evo, u ovom glupom svetu više nema ni pametnih ratova…
A vi, ako nekada odete na Dušanovac, pogledajte ga dobro. Čujem da se dosta promenio; ako. Tada ćete se možda setiti da ovde živi jedan čovek koji i kad stoji i kad hoda, i kad se smeje i kad spava – plače za njim; jedan čovek koji još može da se uzda – jedino u rat. 
(Dragoslav Mihailović, Kad su cvetale tikve, Beograd 2011, str. 135)

Eto šta srednjoškolci čitaju za lektiru; za rubriku: „Da se naježiš“ ili „Verovali ili ne“. I onda se žalimo da đaci-omladinci malo čitaju knjige, pa ni one koje su u obaveznoj lektiri, mada, kada malo bolje razmislim, pa neke knjige je svakako pametnije i zdravije da preskoče kada već „oni koji im biraju te lektire“ to ne znaju, mrzi ih ili ne žele da to učine. Evo šta nam poručuje „legendarni“ roman Dragoslava Mihajlovića Kada su cvetale tikve: „… u ovom glupom svetu više nema ni pametnih ratova“… Izvađeno iz konteksta? Sloboda umetnička? Trla baba lan. Ovde se radi o vrlo opasnoj poruci koja, kako unutar tako i vantekstualno, širi ratnu famu, da ne kažem propagandu. Ne zalazim u eventualnu umetničku vrednost dotičnog romana jer za to nisam kompetentan, a ne želim ni da budem kao ona bibliotekarka iz fima Specijalni tretman (glumi je Milena Dravić) koja je samoinicijativno odlučila da odstrani iz biblioteke sve knjige u kojima se spominje alkohol (sećam se da se među tim „cenzurisanim“ knjigama našao i Hemingvejov roman Starac i more jer tu, kako bibliotekarka objašnjava, ima jedan čovek koji pije). Jeste, cenzura ili stavljanje knjiga „pod index“ – to jeste njihovo zabranjivanje vrlo je opasna stvar i lako se širi, kao plamen, kada jednom krene, ali, bez obira na loša iskustva od ranije, nešto mora da se preduzme kako bi spasili barem đake od pošasti ovog Mihailovićevog „mentalitetskog“ romana. Zašto? Pa da nam sutra ne bi đak bio samo „jedan čovek koji može da se uzda – jedino u rat“. Zato sam i ovaj roman označio kao mentalitetski, a ima ih još podosta na srpskoj književnoj sceni i neki su, nažalost, kao i roman Kad su cvetale tikve, uvrštene u školsku lektiru.

Ratna psihologija, inače česta odrednica ovdašnjeg mentaliteta i to ne samo u literaturi, tipična je priča malograđanske svesti sa ovih prostora. Mnogi ovde sanjaju ratove i uzdaju se u njegovu katarzičnu snagu jer to je naprosto usađeno ljudima u glavu kroz stalni mit-propagandu da je Srbin rođen da ratuje, ali i da ratove gubi ili, bolje rečeno: „Ono što Srbija dobije u ratu, izgubi u miru“! Ova fama o junačkoj borbi Srba koju su, kroz istoriju, velike sile uglavnom koristile za svoje ciljeve, a Srbima davali ništa-sem-patnje-i bola ili pak neke bedne mrvice sa svojih bogatih trpeza, i danas živi nesmanjenim intenzitetom. Mi smo mali, ali smo zahebani – nije samo parola već i deo ovdašnjeg nacionalnog bića i zato ona čuvena Slobina: „Mi možda ne umemo da radimo, ali umemo da se bijemo“ – samo je jedan od bisera u korpusu ratno-mitsko-nacionalnog mentaliteta. Želja za nekom istorijskom pravdom koja se može izvojevati jedino na vrhu mača – ovde je tradicijski ukorenjena. No, da ne budem baš toliko nepravedan prema Dragoslavu Mihajloviću, moram istaći da su za održavanje ove fame o mučeničkom junaštvu više krivi današnji više-nego-populistički mediji koji u svoj redovni žuto-bulevarski asortiman uvrštavaju i ono „kolektivno nesvesno“ oličeno u savremenim tragično-mitskim junacima koji su danas uglavnom u Hagu… ; da je fama o stalnoj ratnoj psihozi ostala samo u književnosti kakva je Mihajlovićeva, verovatno bi to bilo mnogo manje zlo od onog koje čine ratno-nacionalno „osvešćeni“ mediji, ali zar mora i ova „umetnička varijanta“ etno-mitologije da bude u srednjoškolskoj lektiri? Možda dižem oluju u čaši vode, ali šta ću to mi je pri ruci, na ukupno- medijsku sliku teško da mogu uticati…

I ja sam, kao srednjoškolac, čitao roman Kad su cvetale tikve, doduše tada to nije bila obavezna lektira, štaviše bila je ono što bi rekli „opasna literatura“ koja nije bila na nivou ideološke svesti i vrednosti ondašnje socijalističke Jugoslavije – što je meni još bio veći podstrek da čitam ovu knjigu jer pubertetski uzrast voli sve što je nekonvencionalno i drugačije od ustaljenog establišmenta. Moj otac je doneo Tikve u kuću i preporučio mi da čitam; on je inače radio u inostranstvu, u Nemačkoj, i tada je bio pod uticajem srpske emigracije; sećam se kako je povremeno govorio „protiv Tita“, a majka bi ga utišavala: „Nemoj pred decom“! Meni su očeve reči delovale kao čista blasfemija, ali sam zavoleo Tikve i često ih čitao; moja majka nije bila oduševljana romanom jer je u njemu bilo mnogo psovki i „gadnih reči“ i iz svojih roditeljsko-pedagoški-moralnih razloga nije sa odobravanjem gledala na moje iščitavanje dotične literature – to je za nju bio još jedan od jeftinih romana koji kvare omladinu kao i romani Mome Kapora, na primer.

I tako sam ja u školskoj biblioteci, sasvim slučajno, posle dosta godina, prelistao Mihajlovićev roman Kad su cvetale tikve i pažnju mi je privukao poslednji pasus gde piše ono što sam već citirao iz ove knjige. Mislio sam da „prijavim stvar“ ali opet, pitam se, kome da se žalim jer će mi reći da sam poludeo i da ima o tome ko da misli…; da pokušam da utičem na same nastavnike srpskog jezika verovatno je koliko i trenutno menjanje mentaliteta; da utičem na đake – pa i onako ništa ne čitaju. Nekada je ova knjiga bila opasna po sistem, a danas bi verovatno ja ispao opasan po patriotski mentalitet i današnji sistem vrednosti gde su „pametni ratovi“ poželjni. Ne, ne smatram sebe ništa posebnim niti naročito reformatorski raspoloženim, ali neću da budem kao većina. Borim se sa mentalitetom ovdašnje tikve, bilo da cveta, bilo da se pokondiri ili pak da puca.

(Autonomija)