U „kastrovski“ dugačkom i ambicioznom ekspozeu novog premijera Vlade Srbije, Aleksandra Vučića, valja izdvojiti jedan važan „novi korak“ – povratak privatizaciji javnih preduzeća. Gotovo sve ostale najavljene reforme u njegovom programskom premijerskom govoru su manje duboke, ma koliko bile bolne, a mnoge su čak samo iznuđene tekućim debalansima, pa imaju isključivo konsolidacione ciljeve.

Neko može reći da je i najava privatizacije Elektroprivrede Srbije, Telekoma, RTB Bora i drugih privrednih sistema u državnoj svojini „iznuđena“ datim finansijskim prilikama? Pa šta je, uopšte uzev, sposobnost političara, ako nije veština da se ono što je neizbežno da se učini, prikaže kao njihova modernizacijska volja.

Pri tome valja zapaziti da Vučić za iduću godinu najavljuje prodaju samo manjinskog paketa akcija EPS-a – i to preko berze. To bi, valjda, trebalo da znači da se neće tražiti jedan „strateški partner“, koji bi se mogao naći isključivo u inostranstvu, nego da će se „inicijalna emisija akcija“ najvažnije srpske energetske kompanije obaviti preko beogradskog (ili nekog drugog) tržišta kapitala, koje bi EPS-u napokon i odredilo nekakvu početnu „tržišnu cenu“, oko koje se već dugo licitira. Najčešće se, onako ugrubo, spominje iznos od oko 10 milijardi evra, dok ima i onih koji smatraju da EPS vredi dvostruko više.

„Tržišna kapitalizacija“ EPS-a, to jest cena njegovih budućih akcija na berzi, najviše će zavisiti od profita koji je u izgledu. Zbog toga je, možda, baš pre nekoliko sedmica, i lansiran podatak da je EPS prošle godine ostvario dobit od 19,2 milijarde dinara, što bi trenutno bilo oko 172 miliona evra (što je prenisko za licitiranu cenu EPS-a).

Dakako, mi ne znamo koliko je računovodstveno korektno izveden ovaj bilans, s obzirom da je 2012. godine ostvaren gubitak u poslovanju od oko 100 miliona evra, a i za ovu godinu je, navodno, planiran finansijski gubitak, jer domicilna cena struje stagnira već duže vreme i navodno je znatno niža od prosečnih cena u Evropi i regionu.

Ne zalazeći sada dalje u složeno pitanje cene EPS-a i cene njegovih budućih akcija (u koje će se morati ući, ako se krene sa inicijalnom prodajom akcija), već danas je nemoguće izbeći jedno drugo pitanje – da li će u narednih godinu dana Vlada Srbije uspeti da izgura reorganizaciju ove kompanije, to jest da li će uspeti da je korporativizuje tako da se njen kapital može akcionisati, što je naravno elementarni preduslov za „privatizaciju“ njenog manjinskog dela na berzi.

Naravno, tu je i pitanje kako će eventualni „ulagači“ u suvlasništvo nad „srpskom strujom“ reagovati na ponudu manjinskog dela akcija EPS-a. Uprošćeno rečeno: da li će zavladati jagma za tim akcijama ili će se one na rafu berze suočiti sa nedostatkom tražnje (što bi teorijski vodilo cenu tih akcija naniže). No, makar koliko tu bilo neizvesnosti, valja pokušati, jer kako kažu Peruanci, ne možeš naučiti da plivaš dok ne skočiš u vodu.

Ima već mišljenja da se i u pozadini privatizacije EPS-a preko berze „krije“ neki dogovor sa nekim strateškim partnerom, to jest da je neozbiljno računati da će naši građani ili domaći tajkuni pohrliti da kupe akcije EPS-a, kako bi ih sutra preprodali sa velikom zaradom nekom moćnom ulagaču iz sveta, ili da bi kao manjinski akcionari čekali nekakvu tekuću deobu godišnje dobiti koju će, faktički, dimenzionisati dosada nekredibilni većinski vlasnik – država Srbija.

Maštovitiji „prognozeri“, oslanjajući se na nekadašnju Šešeljevu ideju da se deo penzija isplaćuje ne u novcu, nego u bonovima za plaćanje struje, već razigravaju drugi scenario – da se penziona reforma „poveže“ sa delimičnom privatizacijom EPS-a, pa da se deo penzija isplaćuje u deonicama EPS-a (po kotaciji koju nametne država) što bi bila neka vrsta prinudnog zajma države od penzionera, to jest od onih koji bi od tih penzionera prekupili spomenute akcije (pitanje je, opet, po kojoj ceni).

U celom tom kontekstu zanimljivo je da je Vučić odlučio da iz energetike „skloni“ svoju vodeću stranačku potpredsednicu Zoranu Mihajlović i da privatizaciju EPS-a „uvali“ socijalistima, to jest novom ministru energetike Aleksandru Antiću.

Jedan deo posmatrača to tumači namerom da se (za početak) manjinski deo EPS-a, na ovaj ili onaj način, proda nekoj ruskoj kompaniji, dok drugi smatraju da su se socijalisti već dokazali u „rasprodaji“ nacionalnih teritorija i nacionalnog bogatstva – stalno naglašavajući da ništa nisu namerni da rasprodaju, pa su i najzgodniji za ovaj veliki posao. Ili će, kad taj posao zaškripi, SPS biti izbačen iz vlade.

(Novi magazin)