Stokholmski sindrom je psihološki fenomen kada taoci počinju da gaje simpatije prema svojim tamničarima. Ponekad ovaj fenomen ide do toga da se taoci identifikuju sa tamničarima i brane ih. Ovakva osećanja se smatraju iracionalnim s obzirom na torturu koju su pretrpeli od strane tamničara, i u ovakvim situacijama taoci pogrešno smatraju izostanak maltreiranja od strane tamničara kao – dobroćudni čin.

Godine 1973. u Stokholmu pljačkaši banke su šest dana držali taoce. Tokom ovog perioda, taoci su postali emotivno vezani za pljačkaše, odbijali su pomoć policije, čak su na kraju i branili pljačkaše kada ih je policija konačno uhapsila. Pitanje za vas: da li bi društvo koje je posmatralo događaj sa strane trebalo s ozbiljnošću da uzme u obzir ponašanje talaca i da „demokratski“ prihvati njihovo mišljenje?

Šta se desilo na ovim izborima? Vlast je kontrolisala skoro sve medije, skoro polovinu internet komentara, vršila lov na neistomišljenike, kupovala glasove, pretila otkazima, batinama i drugim vidovima nasilja, itd. Ovo što se desilo u Srbiji nije izborna volja slobodnih građana već prisiljena „demokratija“, jedna velika farsa u režiji SNS i Aleksandra Vučića. Da li ozbiljni ljudi treba da stoje sa strane i prihvate ovu „demokratsku“ volju? Jedina ozbiljnija razlika u poređenju s prethodnim slučajem jeste ta što je ozbiljnih ljudi u Stokholmu bilo mnogo više od sluđenih.

Kako je došlo do ovoga? Sećate li se onog pisma dela Druge Srbije u kom su rekli svima onima koji su bili skeptični prema Vučiću da žive u prošlosti i da ne razumeju da je SNS preuzeo vođenje društva ka zapadnim vrednostima? A Žarko Korać je lepo upozoravao da država tone u diktaturu i prosto nije mogao da veruje kako intelektualna elita to ne vidi. E, još tada, još tada je Vučić pobedio na jučerašnjim izborima, i svaki put kad je poništio neku instituciju, zauzeo neki medij, organizovao lov na veštice, itd, i svaki put kada je izostala reakcija, Vučić je dizao broj osvojenih glasova na jučerašnjim izborima. Izbori koje je organizovao bili su samo prezentacija onoga što se gradilo u prethodnih godinu-dve, otkrivanje sopstvenog spomenika koga je strpljivo gradio pod plaštom EU integracija. Ne treba se iščuđivati rezultatima izbora. Ponavljam, to nije volja slobodnih građana, to je prisiljena volja. Izbori su održani u diktaturi.

Ok, moj glavni interes je Vojvodina, zbog čega onda toliko pričam o republičkim izborima? Zato što će se SNS takođe pozvati na rezultate glasanja i u vojvođanskim gradovima zahtevajući potpunu vlast u Vojvodini. Isti argumenti zbog kojih ne treba smatrati izborne rezultate legitimnim u Srbiji primenjuju se i na Vojvodinu. Dodatni argumenti za Vojvodinu su ti da je mnogo stanovnika Vojvodine proterano iz iste tokom 90-ih, a mnogo ih je napustilo Vojvodinu zbog konstantnog i nekažnjenog nasilja velikosrpskih nacionalista. Svim tim ljudima nije upućeno izvinjenje i obezbeđen povratak imovine (kako bi, kad se još uvek vodi politika 90-ih). Jedan bitan zajednički argument za Vojvodinu i Srbiju je izlaznost. Malo više od 50%. Dakle, kada brojite pristalice SNS-a prema rezultatima izbora, uvek taj broj podelite sa dva.

Što se tiče Srbije, demokratske i one iole demokratske snage treba da nabave pištaljke ili da ih izvade iz plakara. Spremajte se za demonstracije. Što se tiče Vojvodine, takođe spremite pištaljke i spremite se da izađete na ulice. I jedni i drugi treba da se bune protiv Vučićeve strahovlade. Ono što Vojvodina treba dodatno da uradi jeste da se bori za status Republike. Da njena borba protiv Vučića ne bude samo borba protiv diktature u Srbiji već borba za Vojvodinu.

Vidimo se na ulicama!

(Autonomija)