Jednog dana, kad Srbija prestane da komunicira simbolima i počne da proizvodi znanja, „Mećava u Feketiću“ koja je prošlog vikenda zavejala čitavu naciju sve do rasute dijaspore, biće tema naučnih radova i studentskih kurseva. Neće se tu pričati o klimatskim uslovima, pa ni o društveno-političkim prilikama u kojima najmoćniji među nemoćnima izigrava spasioca pred kamerama državne televizije. Govoriće se o početku novog doba u Srbiji, o danima u kojima je internet i ovde konačno postao nešto više od igrica i porno sajtova, i to pre početka onlajn trgovine. Feketić će biti značajan toponim iz rane povesti razvoja srpskog informatičkog društva i njegovih medija, nakon legendarne radikalske Beške ili dekonstrukcije Koštuničine kampanje „Kosovo je Srbija“. Jedan od onih trenutaka o kojima savremenici svedoče kao o prekretnici posle koje više ništa nije isto.

Zasad još uvek veje i ishod je teško razaznati. Svoje učešće nisu završili ni svi akteri koji su nepogodu pratili iz „toplih fotelja“, posebno onih smeštenih ispred kompjuterskih ekrana gde se, uostalom, glavna stvar i odvijala.

Sinopsis je već dobro poznat: usled nezapamćene košave pedesetak vozila našlo se zavejano na putu u vojvođanskoj ravnici. Ljude su neko vreme iz snega izvlačile službe spasavanja, a onda se na licu mesta pojavio budući premijer Aleksandar Vučić. Mediji pod kontrolom vlasti smesta su sišli s uma od ushićenja: u Feketiću je zvanično počela predizborna kampanja za još jednu potvrdu realnosti. Onlajn mediji i društvene mreže reagovali su drugačije; ubrzo se pojavila satirična obrada RTS-ovog snimka, sa posprdnim titlovima kojima se Vučićeva akcija u snegu razobličava kao besramna samopromocija u zemlji u kojoj zbog sloma korumpiranog sistema više ne funkcionišu ni elementarni državni servisi poput čišćenja snega, blagovremenog zatvaranja ugroženih puteva ili izgradnje i održavanja vetrobrana u rizičnim područjima.

Satirični video je čitave večeri kačen po privatnim YouTube kanalima da bi odmah bivao skidan na osnovu prijave za „kršenje autorskih prava“ – iako zakon o autorskom i srodnim pravima izričito dozvoljava slobodnu preradu objavljenog autorskog dela „ako se radi o parodiji ili karikaturi“ (član 54a). Progon je, prirodno, izazvao viralnu oluju u kojoj je snimak nekoliko puta obigrao planetu i za sobom povukao seriju duhovitih fotomontaža Vučićevog predizbornog spasavanja nejači. Sporni video uskoro se primirio na kanalu francuske mreže Daily Motion, ali je na marginama događaja bilo i lakše stradalih: suspendovano je nekoliko twitter naloga, dok su poneki blog i omanji sajt, poput niških Južnih vesti, privremeno blokirani DoS napadima. Dva novinarska udruženja (NUNS i NDNV) i Share fondacija izdali su zajedničko saopštenje u kom je čitav džumbus ocenjen kao još jedan slučaj cenzure na internetu, uz upozorenje da demonstracije političke moći na mreži ozbiljno ugrožavaju građanske slobode.

Jutarnja smena naprednjačkih aktivista pokušala je da sanira štetu, pa je satirični snimak objavljen na zvaničnoj fejsbuk strani Aleksandra Vučića, uz komentar da mu je drago što je snimak „nasmejao Srbiju“, iako se između redova dalo naslutiti da će se i ova vrsta humora uskoro naći na spisku za hitnu promenu svesti.

U međuvremenu je identifikovan izvor prijava za kršenje autorskih prava, na osnovu kojih je satira brisana sa YouTubea: izvesni muzički distributer „KVZ music“, koji već neko vreme hara po onlajn kanalima sa kojih skida neovlašćeno preuzete numere balkanskih pevaljki. Odjednom se ispostavilo da je i RTS klijent ove kompanije, koje pod tim imenom nema u srbijanskom privrednom registru niti se pominje u izveštajima o radu javnog servisa. Na hiljade drugih priloga sa vodenim žigom RTS-a i dalje se vrte internetom, i zasad nema najava da će privatna kompanija nastaviti da klikće na report dugme o trošku poreskih obveznika. Pošto se snimak našao na Vučićevom fejsu, RTS i KVZ music naprasno su obustavili prijave za kršenje autorskih prava. Share fondacija je najavila krivičnu prijavu protiv odgovornih za cenzuru.
Iza scene

Raspisivanje izbora prizvalo je na mrežu pomalo mitski „SNS internet tim“, niško-beogradsku družinu mladih kompjuterskih entuzijasta koju iskusniji funkcioneri u krizi srednjih godina snabdevaju armijom humanih botova sa zadatkom da do besvesti komentarišu, lajkuju, hejtuju i, uopšte, vode naprednjačke bitke na internetu. „Tim“ je posle prošle predizborne kampanje spinovao svoj doprinos pobedi i očigledno uspeo da ubedi lidere, okrenute pretežno staromodnim sredstvima propagande, kako je internet nekakva zgodna naprava koju je lako upregnuti u stranačke poslove i to, što je najvažnije, skoro potpuno besplatno. U novu izbornu kampanju vratili su se iskusniji i borbeniji nego ikad. Konačno, moć je sada u njihovim rukama pa im se priklonilo i nekoliko tzv. uticajnih aktera srbijanske blogosfere i (zlo)upotrebe interneta u korporativne svrhe.

Nezvanično, naprednjačkim internet aktivistima pripisuju se mnogi ilegalni poduhvati poslednjih godina; između ostalog, i upad na servere sajtova Autonomija i Centar za istraživačko novinarstvo prošlog decembra, kada je iz obilja sadržaja uklonjena samo po jedna vest – o cenzurisanju drugih medija koji su pisali o beneficijama ćerke guvernerke Jorgovanke Tabaković. U Nezavisnom udruženju novinara Vojvodine, producentu sajta Autonomija, navode da još uvek rade na ovom slučaju, dok je iz CINS-a stigao nešto opširniji – i obeshrabrujući odgovor.

Branko Čečen, direktor Centra za istraživačko novinarstvo Srbije (produkcija NUNS) kaže da je redakcija odustala od istrage. Prema njegovim rečima, provajder im je objasnio da je suviše skupo i komplikovano pronaći tragove provale na server ali i da bi, čak i kada bi ih pronašli, „bilo nemoguće utvrditi ko je upao”. Kontekst u kom se ovaj ciljani napad desio nije dovoljan dokaz da je tekst sa sajta nestao baš zbog nečije nezakonite intervencije a ne zbog nekakvog baga na serveru, pa je u CINS-u procenjeno da bi krivična prijava bila uzaludan posao.

Sa druge strane, aktivisti na mreži koji se javno deklarišu kao članovi „SNS internet tima“ ne odaju utisak da bi se dobro snašli na tajanstvenim putevima hakerskih provala; više im pristaju DoS napadi za koje nije potrebna ni naročita koordinacija ljudstva već samo kompjuteri sa pravim botovima, algoritamskim robotima, aplikacijama koje automatski zatrpavaju servere i tako obaraju ciljane sajtove.

O dometima strategije naprednjačkog web aktivizma rečito govori dokument „SNS internet tima“ koji se ovih dana vrti po mrežama: power point prezentacija sa treninga humanih botova o metodama stranačkog internet aktivizma iz vremena borbe za vlast, čiji meta podaci sadrže ime autora – čuveni Simo Čulić, i datum izrade (18. oktobar 2011), mada je autentičnost dokumenta nemoguće proveriti. Štivo već trenduje u raznim varijacijama i posprdnim obradama, ali je urnebesno i samo po sebi, kako već nalaže svaki dobar vic o običnoj stvari u neobičnoj situaciji. Ukratko, junak iz klasičnog srpskog narativa, čiji je jezik uzbudljiva mešavina debeovskih fraza iz 70-ih, fašističke histerije 90-ih i aktuelnog naprednjačkog otvaranja za savremeni trenutak, otkriva sva čuda internet komunikacije i prednosti „besplatne“ stranačke kampanje kroz komentare na vesti.

Još jedan dokument koji je navodno procurio iz naprednjačkog tabora liči na screenshot portala kome pristup imaju samo ulogovani korisnici, i ukazuje da lideri tima nisu dangubili posle osvajanja vlasti. Pored „smernica“ i „često postavljanih pitanja“ vezanih za komentarisanje vesti (kako postići veći broj objavljenih komentara) i uputstva za „dežurne“, tu se nalaze i softverski paketi namenjeni učenju kucanja „na slepo“, praćenju vesti preko RSS feed-a, i svakako najkorisniji za ovu vrstu aktivizma – program za „menjanje IP adrese“, odnosno softver koji omogućava anonimnost kompjutera sa kojeg se pristupa nekom sajtu, što je u lokalnom okruženju najkorisnije za ponovno pristupanje sajtu na kom je korisnik prethodno banovan.

Za ciljeve koje je sebi postavila, naprednoj stranci nisu ni potrebne sofisticirane kompjuterske veštine ili urbana žvaka: dovoljna je dobrovoljačka armija naoružana miševima koju osećaj da učestvuje u istorijskim bitkama drži prikovanu za ekran. Humani botovi naprednjaka preplavili su društvene mreže i pre zvaničnog raspuštanja parlamenta; nepogrešivo ih odaje jezik naučenih floskula, slabo poznavanje osnovnih internet pravila kao i ujednačen interes za partijsku temu dana. Tako je zajedno sa nižim stranačkim funkcionerima nedavna ostavka ministra privrede u početku praćena „spontanim“ pozivima na hapšenje, ali kada je Vučić objasnio da protiv Radulovića neće biti krivične istrage, botovi su promenili sadržaj. Na kraju je i sam Radulović bio meta apgrejdovane „internet akcije“ naprednjaka, doduše institucionalne: umesto da se ukida čitava strana sa sajta ministarstva privrede na kojoj je objavljena ostavka – poput budalastog Tanjuga koji je prvo objavio vest a zatim pokušao da je izbriše – uklonjen je čitav tekst obrazloženja osim uvodne rečenice u kojoj se kaže da Radulović podnosi ostavku.

Saznanje da ono što je objavljeno na internetu zaista retko i tek uz puno truda može zauvek da se izbriše, posebno kada je sadržaj stranice već videlo na hiljade kompjutera i pohranilo ga u svoje privremene fajlove, na kraju je ipak nevažna lekcija. Radulovićev argument uspešno je izbrisan iz zvaničnog diskursa, u kom se ne vode kritičke rasprave već se tvrdi istina snagom puke prevlasti.

Sličan je utisak ostao i posle nehotičnog kurcšlusa sa komentarima koji je u novoj predizbornoj sezoni grohotom nasmejao publiku: neko od dežurnih napisao je na beogradskom portalu krajem januara dva identična komentara na vest o vicepremijeru, s tom razlikom što je u jednom Vučića pomalo zavidno hvalio „visokoobrazovani Slovenac“ a u drugom „visokoobrazovani Hrvat“. Ispod jedne omaške ili loše koordinacije na trenutak se ukazalo inače slabo vidljivo a razgranato i uporno partijsko podzemlje s kojim ne mogu da se mere internet stratezi i aktivisti svih ostalih stranaka zajedno.
Izvan društva

Bitka za lajkove, naravno, nije domaća invencija; internet pruža beskrajne mogućnosti za zastupanje i promociju sopstvenih tema i namera, pa i mogućnosti zloupotrebe platformi za izražavanje ličnog stava. „Internet gerila“ uveliko nije više samo sinonim za organizovanu borbu oko slobodnog pristupa informacijama, ili za ciljano podrivanje kapitalističkog sistema; odavno su se među gerilske aktere upisali i menadžeri, bihejvioristi, vorkšopisti i ostali plaćenici velikih korporacija, političkih partija i posredničkih lobista.

Dobar primer nalazi se na snimku koji je pre par godina procurio sa jednog od treninga internet aktivista američke Čajanke, a na kom je kao deo „obuke“ izložena lekcija o davanju najmanjih ocena tekstovima, knjigama, filmovima, dokumentima, ukratko bilo kakvom online sadržaju vezanom za ličnosti i politike suparničkog tabora – i, naravno, najvećih ocena za proizvode „svoje“ strane. Beslovesni algoritmi na različitim portalima, pretraživačima, agregatima raznovrsnog sadržaja sa interneta, koriste sisteme ocenjivanja kao indikaciju popularnosti ali i tačnosti rezultata pretrage, pa će se na kraju lošije ocenjeni sadržaji lošije kotirati na pretrazi. Svaki klik na mreži proizvodi posledice; pitanje je samo kako ih za što kraće vreme omasoviti i kapitalizovati kako bi ocenjivanje, tagovanje i kloniranje sadržaja na internetu dalo potrebne rezultate.

Preovlađujuće reakcije autohtonog stanovništva srpskog weba na naprednjački aktivizam zasad se svode na sprdnju i prezir prema stranačkim botovima koji su sa pokretnih stepenica u podzemnom prolazu tek nedavno zakoračili u beskrajna prostranstva sajber sveta. Iako se u izolovanom okruženju može činiti da je domaća blogosfera jedini segment u kojem Srbija ne izgleda nepopravljivo retardirano, gde sve vrca od iskustva starih sezamovaca, kreativnosti i duhovite kritike omladine koja obećava, rast kompjuterske pismenosti u Srbiji nažalost ne podrazumeva umnožavanje pameti. Na mrežu se u međuvremenu uključuje i zapuštena omladina iz crne hronike i „običan svet“ čije je posete zubaru i pristup školovanju pojela razobručena decenijska pljačka, a kojima za političko opismenjavanje nedostaje motiva.

Na njih računaju i stranački stratezi koji iz iskustva znaju za nemerljiv uticaj sredine na formiranje mišljenja i političkog stava pa i svakodnevno ponašanje. Nastojanje da ispunimo očekivanja svoje grupe u stanju je da pregazi mnoga ukorenjena uverenja i navike, i opredeli konačni izbor snagom koju su nekada imale verske dogme. I dok se po drugi put u poslednjih pedeset godina ispočetka pišu teorije o slobodnom izboru i uslovljenosti, za to vreme razni propagandni timovi korporacija i političkih stranaka kao mravi vredno seju klice javnog mnenja kakvo će im odgovarati na sledećim izborima ili za plasman sledećeg proizvoda.

Srbiju su i ovi lomovi dočekali nespremnu. Borba se bez oklevanja pomerila na net a sve ono što nismo odradili u analognom, dočekalo nas je ponovo u digitalnom svetu. Vremena su očigledno uzbudljiva – jedino je šteta što nemamo institucije koje bi ih ispratile s dužnom pažnjom pa ni društvo koje generiše kritiku i alternative.

(Peščanik)