Treba pročitati knjigu „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“. Ne samo zato što govori o pokušaju odbrane novinarstva kao profesije nego, još više, zbog toga što pokazuje zašto je propala SFRJ. Jasnije od brojnih studija koje se time bave. Bivša država nije propala (samo) zbog nacionalizma, verske netrpeljivosti, separatizma, kako se uglavnom pojednostavljeno misli. To su bili najvidljiviji simptomi dubljih problema sa kojim je država bila suočena. Kao što povišena temperatura ukazuje na patološke procese u organizmu. SFRJ je propala jer nije bila ekonomski samoodrživa, jer je izostala politička, privredna i konstitucionalna modernizacija. Kulminiralo je nepomirljivim sukobom zagovornika i protivnika reforme, što je vodilo u iracionalnosti, međurepubličke sukobe, nacionalizam i ratni raspad. Svako društo, kao i porodica, pojedinci, ako se ne prilagođavaju duhu vremena, ako se ne menjaju i modernizuju, stagniraju i propadaju. Najprosperitenija društva se najbrže menjaju i modernizuju.

Najveći otpor promenama i modernizaciji pružala je dogmatska spska politika. Pred izazovima promena i modernizacije pribegla je populizmu i nacionalizmu. Na kraju i ratu. Razorila je Jugoslaviju, upropastila Srbiju i do danas sačuvala u suštini neodrživ antimoderan sistem.

Saplitanje o isti kamen…

Priča o knjizi o „(Našoj) Borbi“ poučna je za Srbiju. Isti problemi koji su razorili bivšu državu, u izmenjenim okolnostima još uvek muče Srbiju. U daleko težim okolnostima nego krajem osamdesetih prošlog veka, na šta je svojevremeno proročki upozoravao razboriti Ante Marković. Govorio je da reforme koje je pokrenuo nisu lake, da podrazumevaju znoj i suze, ali ako se ne sprovedu, pored znoja i suza biće i krvi. Na žalost, bio je u pravu.

Srbija se ponovo nalazi pred istom vododelnicom na kojoj se nalazila ko zna koliko puta. Promene koje vode ekonomskoj samoodrživosti i društvenoj stabilnosti ili bežanje u iluzije da će se problemi rešiti nekako sami od sebe. Problemi se ne rešavaju sami od sebe. Ni hokus-pokus improvizacijama, kamčenjem međunarodnih kredita, zaduživanjem, šminkanjem lošeg sistema… Atrofirani ekonomski sistem i nesređeno društvo bez ozbiljne reforme ne mogu spasiti ni gomila nobelovaca, a ne vunderkindi Đelić, Jelašić, Krstić, sutra neko drugi, doveđeni iz inostranstva na privremenu upotrebu. I brzo kompromitovani. U postojećem ekonomskom sistemu ogromna je entropija, pa se i ne može konstituisati stabilno društvo. Izbegavanje suočavanja sa uzrocima krize i uzmicanje pred nužnim promenama preskupo se plaća. Danas mnogo skuplje nego juče, a mnogo jevtinije nego sutra.

…i opet „događanje naroda“. Sindikalno.

Rušenje ministra Saše Radulovića pokazuje da Srbija opet beži od promena. Kao bolesnik od gorkih lekova. Puštanje ministra niz vodu odvija se uz ciku i viku sindikata. Na podrugljiv način. Sramota je kako se bez otpora stručne javnosti, bez ozbiljnog razmatranja predloženih zakona, njihovih mana, dobrih strana, alternativa, vodi (para)sindikalna hajka protiv njega. Na radost populističke javnosti željne iluzija o lakim rešenjima. Sramota je kako mediji to nekritički prate.

Ministar je najavio da će ozbiljno dovesti u pitanje postojeće neodrživo stanje. U kojem većina nema posla, pati, a manjina privilegovanih, onih nakačenih na budžet, radila ne radila, uglavnom parazitira. Dirnuo je u osinje gnezdo privilegovanih. Između ostalih i dobro zbrinutih sindikalnih centrala. Gde su do sada bili naprasno probuđeni sindikati i šta su radili kad je provođena pljačkaška privatizacija, kad je stotine hiljada radnika ostajalo bez posla? Navodno reformska Vlada se povinuje populističkom zovu „događanja sindikata“.i prepušta svog ministra javnom provlačenju kroz blato. Ni Vlada, ni pobunjeni populisti, preglomazni javni sektor, rasipnička javna preduzeća, „preduzeća u restruktuiranju“, koja su budžetska rupa bez dna, silne potrebne i nepotrebne državne agencije, svi koji su nakačeni na budžet, ne kažu šta je alternativa Radulovićevim predlozima. Status quo? Šminkeraj postojećeg? Promene bez promena? Navodno je Radulović zaustavio privredu, a nijedan zakon koji je predložio još nije u skupštinskoj proceduri.

Šta reći na to što ministar finansija, navodno vunderkind doveden iz prestižnih poslovnih krigova SAD, skoro ni reči da kaže o Radulovićevim reformskim planovima? Dobri su, loši, nužni su, nisu, održivi, neodrživi? Ćute i ostali članovi Vlade. Iz senke se podržavaju populistička pseudosindikalna osporavanja Radulovića. U Srbiji se ne zna je li veći problem rasipničkog trošenja budžeta ili neproduktivna privreda koja nije u stanju napuniti nezajažljive budžetske potrebe. Malo se radi, malo proizvodi, malo izvozi. Deficiti na sve strane. U planiranju budžeta za ovu godinu, ministar vunderkind se oslonio na Aladinovu čarobnu lampu. Na prihodnoj strani planirao je, koliko se zna, tri milijarde dolara (?) koje će navodno stići kao povoljan kredit od Ujedinjenih Arapskih Emirata. Za sada od tih para još ništa. Mačka u džaku. Guvernerka NBS tvrdi kako se najnovije smanjenje kreditnog rejtinga Srbije neće toliko loše odraziti na Srbiju. Alal vera! Zar treba posebne pameti, pa znati da je to dodatna kompromitacija Srbije na međunarodnom finansijskom tržištu. Na koje smo zbog neefikasnosti i deficita beznadežno upućeni i na kojem ionako nemamo dobar rejting. I zbog toga se Srbija zadužuje pod vrlo nepovoljnim uslovima. Sve se to zna, ali se politikatski ćuti kad se neko usudi, spretno ili manje spretno, da pokuša promene postojećeg stanja. Populisti iz privilegovanih slojeva odmah prete obaranjem reformatora. A navodno reformatorska Vlada kukavički uzmiče. Bežanjem u iluzije, u nove besmislene izbore. U zabavu za sirotinju, za nesposobne. I tako u krug, saplitanje o isti kamen. Populizam je naša sudbina.

U Srbiji sa ukorenjenom egalitarističkom tradicijom, ministar Radulović se suočio sa širokim frontom otpora promenama. Kao i svojevremeno Ante Marković. Iz tragedije Jugoslavije, iz populističkog rušenja Ante Markovića, ništa se nije naučilo. Beži se od znoja i suza i zaboravlja na šta je ne toliko davno upozoravao razboriti Ante.

(Autonomija)