Znamo kako je skarabudžen Ustav Srbije. Kako je kreiran u konspiraciji, kako je ponižavajuće usvojen u Skupštini. Kako je prošao na dvodnevnom referendumu, posebno u Vojvodini. Znamo sa koliko je natezanja usvajan Statut Vojvodine. Koliki su bili pritisci iz beogradskih partijskih centrala na svoje pokrajinske ispostave, da se u Statutu ne preteruje sa „širinom“ nadležnosti Vojvodine.

Boris Tadić, u to vreme predsednik DS, javno je upozoravao da se ni u snu neće dozvoliti statusna rešenja koja će se približiti Ustavu iz 1974.godine. Šta su tek govorili i kako delovali stranački prvaci žešćih nacionalističko-centralističkih opredeljenja, da i ne spominjemo. Nedremani najdosledniji branilac Miloševićevog nasleđa Vojislav Koštunica i njegova rigidna novosadska ekspozitura, brinuli su da se Statutom „ne ugroze državni interesi Srbije“, koje je oktroisao Milošević pučističkom ukidanjem autonomije. DSS je kipteo od entuzijazma da se Statut kreira farsičnije i od Miloševićeve farse. U nacionalističkom besu, zbog nekako na silu proguranog Statuta sa simboličnim nadležnostima pokrajine, podneli su zahtev Ustavnom sudu Srbije (USS) za ocenu ustavnosti i Statuta i Zakona o nadležnostima Vojvodine. I gle čuda! USS, koji je predugo dremao, naprasno se probudio dolaskom sadašnje republičke vlasti. I presudio tako da je razbucao i Statut i Zakon. Kreativnim tumačenjima navedenih dokumenata, narugao se s Vojvođanima. Onima kojima je stalo do samopoštovanja.

U pokrajinskom parlamentu formirana je Radna grupa za usaglašenje osporenih odredbi Statuta Vojvodine sa Ustavom Srbije. Na čelu je, gle cinizma, predstavnik DSS-a. Koliko će biti muke da se sačuvaju bar i fasadne pokrajinske nadležnosti, možemo samo zamisliti.

Ali, ali… Vremena su se ipak nešto promenila.

Beznadežni parohijalni duh ne shvata da Vojvodina više nije samo pitanje beogradskih politikantskih salona. I njihovih poslušničkih novosadskih ekspozitura. Nije više „unutrašnje pitanje Srbije“, kako insistiraju najdosledniji branioci Miloševićevog nasleđa. Počeli su pristupni pregovori sa EU, čime su Ustav Srbije i Statut Vojvodine automatski stavljeni na dnevni red usaglašavanja sa evropskim standardima.

Prava manjinskih nacionalnih zajednica, na primer, neće se više meriti po arbitrarnoj volji nacionalista. U parlamentima ili sudovima, pa bili oni i ustavni. Ako Srbija želi u EU, korpus ustavno-statusnih rešenja i njihova primena u praksi itekako će se pratiti iz Brisela. I iz matičnih država pripadnika manjinskih nacionalnih zajednica, koje su članice EU. Njihove ocene realizovanih prava manjinskih zajednica, imaju snagu veta Srbiji na putu ka članstvu u EU. Jesu li toga svesni članovi Radne grupe pokrajinskog parlamenta koja će usklađivati osporene odredbe Statuta? Jesi li toga svesni centralisti iz Beograda?

Korigovani Statut imaće privremeni karakter. Novim Ustavom Srbije i Statutom Vojvodine, čije je donošenje neminovno pre ulasku Srbije u EU, moraće se radikalno menjati postojeća centralistička rešenja. Nisu u pitanju samo prava manjinskih nacionalnih zajednica, nego širok aspekt nadležnosti Vojvodine kao autentične centralnoevropske regije. Znajući koliko je žilav nacionalistički centralistički duh, ne treba sumnjati da će to biti praćeno žestokim otporima i političkim sukobima.

Koliko će se građani Vojvodine pitati o svemu tome, ostaje da se vidi. Vojvodine će biti koliko bude Vojvođana. Imaće priliku da se pokažu. Pre svih, političke stranke, građanska uderuženja, mediji, Univerzitet, obrazovno-naučne i kulturne institucije… Pa i pojedinci koji recimo na ovom portalu stalno iz anonimnosti pitaju – „a gde je tu Vojvodina“? Ništa ne dolazi samo od sebe. Za sve se treba izboriti.

(Autonomija)