„Zbunjen sam. NATO, Kfor i Euleks planiraju da dovedu kosovske carinike na prelaze na severu Kosova i time prekrše svoj madat, Rezoluciju 1244 i odluku SB UN iz 2008. godine, a iz publike na tu temu nije postavljeno ni jedno jedino pitanje. Ima li Srba u ovoj publici, brinete li za sudbinu svojih sunarodnika?“ – upitao je ne dr Vojislav Koštunica, ne Marko Jakšić, nego vanredni i opunomoćeni ambasador Rusije u Srbiji Aleksandar Vasiljevič Konuzin na skupu Beogradskog bezbednosnog foruma 15. septembra 2011. godine. Komentarisao je započete razgovore Beograda i Prištine o regulisanju režima rada administrativnih (graničnih) prelaza Srbije i Kosova. Skupu su između ostalih prisustvovali i tadašnji predsednik Srbije Boris Tadić. Na ispad ambasadora Konuzina, niko ni mukajet. Svi ućutali.
Na skupu u beogradskoj Akademiji za diplomatiju i bezbednost, vanredni i opunomoćeni ambasador Rusije u Srbiji Aleksandor Vasiljevič Čepurin 27. novembra 2013. izjavio je da je za Rusiju neprihvatljivo članstvo Srbije u NATO i da bi bila „potpuna glupost“ da neko iz Srbije moli za to (prema sajtu B92). „To je crvena linija koja nikako ne odgovara Rusiji. Nema tu nikakvih drugih prednosti ili hoćete da se samo zbratimite sa Turskom, koja je član NATO“. Na pitanje bivšeg gradonačelnika Cetinja Aleksandra Aleksića, koji je pitao da li se može zaustaviti priključenje Crne Gore NATO, kazao je da u politici, kao i svuda, „postoje majmuni“.
„… To je kao moda. Najpre to neko radi svesno, a onda se pojavi mnogo njih koji trče za njim nadajući se banani“, objasnio je diplomatski ambasador Čepurin želju nekih država za priključenje NATO. Tokom predavanja studentima više puta je ponovio da svi imaju maštu koja pada u vodu u sudaru sa realnošću, navodeći primer Ukrajine koja se, po njegovim rečima, sa realnošću susrela kada je trebalo da potpiše sporazum o slobodnoj trgovini sa Evropskom unijom.
Rusija prihvata odluku suverene Srbije da joj je prioritet priključenje EU, objasnio je ambasador, ali da to ne bi trebalo da komplikuje osnose sa Rusijom niti sa Evroazijskom unijom, koja treba da bude proglašena 2015. godine. O karakteru buduće Evroazijske unije, o njezinim političkim, ekonomskim, kulturnim, pravnim i demokratskim standardima, nije govorio. Ili to sajt B92 nije preneo. Zaključujući predavanje, ambasador Čepurin je ocenio da je privatizacija NIS-a bila uspešna i da Srbija ne bi imala ekonomskih teškoća ukoliko bi imala pet takvih kompanija. Niko iz publike, bar prema navedenom sajtu, nije pitao ambasadora kolika je dobit ruske kompanije? Koliko se plaća rudna renta za eksploataciju nafte i gasa u Rusiji, a koliko u Srbiji? Kolika je procenjena vrednost zaliha nafte i gasa u Vojvodini, koje su prodate u paketu za četiristotine miliona dolara. U poklon paketu za rusku brigu o Kosovu, taman onako verbalnu, koliko je to demonstrirao bivši ambasador Konuzin pitajući se na početku ovog teksta – „ima li Srba u ovoj publici“. Što je oduševilo našu antievrosku desničarsku javnost. Ni jedno pitanje iz publike o tome zašto je gasni sporazum „Južni tok“ nepovoljniji za Srbiju nego za druge zemlje partnere? Ambasador Čepurin je objasnio da Rusija planira da do 2020. potpuno obnovi naoružanje i da je to prilika za firme koje se bave proizvodnjom municije, topovskih cevi i vojne opreme i da sarađnja u oblasti odbrane ne mora da se svede samo na remont ili kupovinu ruskih aviona. U NATO, jelda, žele majmuni, jer očekuju banane, dočim je tešnja vojna saradnja sa Rusijom blagodet za Srbiju. Misli li naša nacionalistička entievropska desnica išta drugačije?
E, da, predavanju u Akademiji za diplomatiju i bezbednost prisustvovali su bivši načelnik Generalštaba Vojske Srbije i Crne Gore Branko Krga, profesorka međunarodnog prava Smilja Avramov, bivši direktor Bezbednosno-informativne agencije Andreja Savić i vlasnik navedene akademije, bivši visoki funkcioner JUL-a, Nenad Đorđević. Ambasador Čepurin takvo društvo smatra vrednim izlaganja i plasiranja ruskih poruka. Mislite li da bi ovom skupu rado prisustvovala i nekadašnja čelnica JUL-a da je mogla?
Njihove ekselencije ambasadori Александр Васильевич Конузин (u Beogradu na službi od 2008. do 2012.) i Александр Васильевич Чепурин (od 2012.) iskusne su i ozbiljne diplomate. Obavljaju poslove zbog kojih su ovde i akreditovani. Štite interese Rusije, onako kako ih definiše i utvrđuje Kremlj. Protežiraju političke, vojne, ekonomske, kulturne i ostale interese Rusije i nastoje da utiču na ponašanje Srbije saglasno ruskim interesima. Nema potrebe ljutiti se na njihove istupe, taman kao da su skoro kafanski. Obavljaju poslove sa onoliko manira sa koliko procene da su najefikasni. Iskusne diplomate vrlo dobro znaju šta godi većini srpske populističke javnosti. Poznaju dominantno raspoloženje političara, crkve, kulture, osiromašenog sveta naviknutog na autaritarnost. Znaju raširenost korupcije i povodljivosti, znaju gde i kako instalirati svoje lobiste. Od politike, vojske, privrede, crkve, do ekstremističkih pseudopatriotskih organizacija. Za koje je ambasador Konuzin imao posebnog razumevanja. Zato nisu krivi ambasadori zbog vulgarnih ispada. I čitanja nediplomatskih lekcija domaćinima. Krivi su domaćini, koji to u svojoj servilnosti dopuštaju. Ambasadori su u pravu, kad se jedan pita – „ima li Srba u ovoj publici“ (da ih je bilo, branili bi srpske umesto ruskih interesa), odnosno kad njegov naslednik kaže da u politici, kao i svugde, ima majmuna. Zaista, zar smo svi mi „majmuni“?
(Autonomija)