Hapšenje Ratka Mladića jedan je od ključnih razloga što Srbija toliko kaska u procesu priključenja EU. Njegovo hapšenje je bilo i ostaće jedan od glavnih uslova za dobijanje kandidature. Slučaj Ratka Mladića se zato uvek aktuealizuje u kontekstu saradnje Srbije sa Haškim tribunalom. Strategija saradnje Beograda je veoma osmišljena i dozirana i svodi se na to da se, s jedne strane, zadovolji medjunarodna zajednica, a s druge, da se ne razotkrije odgovornost države Srbije za rat i ratne zločine, posebno u Bosni i Hercegovini.

Takav pristup se neminovno odražavao i na kvalitet saradnje. Beograd je, na primer, uvek izručivao pojedince kao što su Milošević ili Karadžić, ali ne i dokumente koji bi bili relevantni za njihov slučaj. Kada je o Karadžiću reč, on je na neki način žrtvovan, jer on ne predstavlja državu Srbiju. Cilj je da se odgovornost ne proširi na Beograd već da se zaustavi na Karadžiću, odnosno RS.

Medjutim, kada je reč o Mladiću, s obzirom na njegovu povezanost sa Beogradom, njegovo hapšenje je uvek bilo i biće problem za Beograd. Zato su Mladićevi dnevnici i dobili toliki publicitet u srbijanskim medijima – ti dnevnici oko čijih se često irelevantnih sadržaja žestoko spekulisalo, ipak nešto otkrivaju: Srbija u suštini nije ni spremna ni sposobna da u skorije vreme isporuči Mladića Hagu. Indikativno je i to da Beograd nikada do sada nije objavljivao dokumente koje šalje u Hag. Kao što je poznato, čak je pravio dilove sa Tužilaštvom o ”zatamnjivanju” odredjenih dokumenata (poput transkripata sa sednica Viskog saveta odbrane) u cilju ”zaštite nacionalnih interesa”.

Velika prašina koja se digla oko Mladićevih dnevnika, i to dok još nisu prihvaćeni kao dokazni materijal, inicirana je iz Beograda. Ovakvim političkim marketingom trebalo je pokazati kako Srbija sarađuje sa Hagom. Marketing je očito bio uspešan – glavni tužilac Brammertz podneo je pozitivan izveštaj o saradnji sa Srbijom Savetu bezbednosti.

Do sada objavljeni delovi iz Mladićevog dnevnika teško da mogu biti relevantni za bilo koji slučaj, posebno ne, recimo, za revizuju tužbe Bosne i Hercegovine protiv Srbije pred Medjunarodnim sudom pravde.

U vreme pada Srebrenice Mladić ne beleži ništa što inkriminira njega lično ili pak Srbiju. Obelodanjeni delovi se uglavnom odnose na želju Hrvata da dele Bosnu (o čemu je do sada bilo dosta materijala), o šest strateških ciljeva (o kojima Tuzilastvo ima dokazni materijal koji je korišćen u raznim slučajevima), o Karadžiću i Miloševiću i njihovoj ulozi u planiranju i izvršavanju zločina.

Najinkriminirajući deo (iz juna 1995) se odnosi na Jovicu Stanišića – šefa Državne bezbednosti i jednog od najbližih Miloševićevih saradnika – koji na jednom sastanku ”obećava da će dovesti još ljudi iz Šida”. Ti ”ljudi iz Šida” su Škorpioni kojima je sudjeno u Beogradu. U presudi nema ni naznake o njihovoj povezanosti sa MUP Srbije i tretiraju se kao grupa koja je vezana za RS.

Najspornije u vezi sa Mladićevim dnevnicima je način na koji su nađeni. Zvanično je saopšteno da je oko 3.500 stranica Mladićevih belešaka iz 18 radnih beležnica, vođenih između 1991. i 1996, zaplenjeno prilikom pretresa stana njegove supruge Bosiljke u Beogradu, krajem februara 2010. Neobično je da su posle tolikih pretraga Mladićeve kuće ti dnevnici i video matreijal nadjeni baš u kući koja je navodno pod stalnom prismotrom.

U farsi oko hapšenja Mladića učestvuje i Savet za saradnju sa Haškim tribunalom, koji stalno poručuje da će potraga za Mladićem biti nastavljena. Rasim Ljajić, predsednik Saveta, svojevremeno je izjavio da će dati ostavku na mesto koordinatora Akcionog tima za saradnju sa tribunalom u Hagu, ukoliko Mladić ne bude uhapšen i izručen do kraja 2009. godine. I Vladimir Vukčević, tužilac za ratne zločine, je svojevremeno davao slične izjave, poput one:

”Odgovoran sam čovjek i ako Mladić i ostali ne budu u dogledno vrijeme u Hagu, svakako ću se povući sa mjesta koordinatora Akcionog tima.”

Obojica su ostali na svojim funkcijama bez ikakvih posledica.

O čemu se zapravo radi. Očigledno je da u ovoj laži učestvuje celokupna srpska elita. Dobrica Ćosić, taj ”tvorac mišljenja” na političkoj i intelektualnoj sceni Srbije, nedavno kaže ”Borba za istinu u prošlosti, borba za istinu u bosanskom ratu, otpor markalizaciji i srebrenizaciji bosanskog rata i saznanja istine o njemu koju su sakrile velike sile i ti islamski faktori. Mislim da je RS poslednja odbrana srpske istine, srpske demokratije i srpskog prava na opstanak.”

Ratko Mladić, kako stvari stoje, neće otići u Hag, sve dok Ćosićev krug bude odlučivao o Srbiji i njenoj budućnosti. Međunarodna zajednica svoje je pritiske opravdano usmerila na vladu, ali propušta priliku da se pozabavi mnogo moćnijim neformalnim centrom moći – krugom oko Dobrice Ćosića.

(Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji)