Umalo ne stavismo u naslov ono „nema mira među maslinama“, a nema ga ni među bogovima na nebu – pa ni među političkim i crkvenim bogovima.

Senzacionalno je primljeno da su se premijer I. Dačić i mitropolit Amfilohije pomirili negde pod kupolama Đurđevih stupova kod Novog Pazara, ali – i tu mi zastajemo. Nacija se uzradovala tome, zvali su i pisca ovih zapisa, iz novina i radija – da kaže šta misli o tome. Istini za volju, nismo umeli mnogo reći, a i ono što bismo imali reći, teško da bi objavljeno bilo. Bogovi politički i moćnici ne mire se lako, sve je to foliranje, može lula mira da se popuši, ali mira trajnog nema pa nema. Jer, mitropolit je Dačića i Vladu sahranio i opojao na Trgu republike u Beogradu, Dačić je Amfilohija i SPC otpisao jer se „nisu reformisali ni posle dve hiljade godina“. Sada su razmenili čak i poljupce, ali svi znamo da je Juda celivao Isusa iz Nazareta i posle znamo šta je bilo. Poljupci prethode najstrašnijem što sledi – to je istorija. Dok se stvari ne razjasne oko onog Memoranduma SPC iz 2003. i ovoga što Dačić radi sa EU, u koju Srbiju vodi, mira biti neće. No, nismo ni neki apsolutni pesimisti, jer još će biti poljubaca i okršaja. I bogovi ratuju na nebu, a kamoli ljudi, i to pod maslinama, i sa mnogo novaca u rukama. Biće to sve dok ih Gospodar Vučić-Weber sve ne sredi, evo već baca oko na Dačićevu stolicu u MUP-u i podalje čak.

Rat je isto što i mir, znamo to još od Klausewitza, i nikad se ne zna šta nosi dan a šta noć ovde na Balkanu.

Svi znamo da reč parabelum znači automatski pištolj sa veoma jakim dejstvom. Od Nemaca smo to zapamtili. Ali, reč je grčko-latinski leksički hibrid i kada se na latinskom napiše Para bellum, to znači: spremaj se za rat. Tako je postupio ruski pisac i svetski poznati logičar Aleksandar Zinovjev s naslovom svog romana koji glasi Para bellum, koji su u Parizu i u Lozani 1987. objavili izdavači Juliard i L’Age d’Homme. Naslov je zbunio i izdavače i odlične prevodioce s ruskog na kojem je roman napisan. Brzo su se snašli jer švajcarski slavisti nisu mačji kašalj. Ovo briljantno delo o moćnicima KGB-a i službi na Zapadu – politički moćnici rade sve kako bi doakali jedni drugima, posebno u Rusiji: oni se čas pomire, pa opet počnu rat bez milosti – romaneskna je forma bogate imaginacije koja pokriva surovu realnost sveta politike. Roman A. Zinovjeva je ocenjen kao roman ne samo godine već i decenije, a nismo sigurni da li je kod nas preveden. Bio je to čovek i pisac čudesne imaginacije i odličan znalac sveta politike i u Rusiji i na Zapadu. Neke scene su rableovski nadahnute, a u celini pokazuje da u svetskim mrežama politike nema kraja ni ratu ni miru i – rat je to ali je i mir. Para bellum, pa ko prvi potegne.

U svetu politike i crkvenih odnosa ništa nije sigurno – tu rat može biti mir, i obrnuto.

Zapalili su bili džamiju u Beogradu – jedinu džamiju koja je ostala u gradu – a na vlasti je bio neki doktor K. Gorela je bogomolja, gledali i sami jesmo, muftija Jusufspahić je izjavljivao da ne zna ko je zapalio, ali „znam da su komšije dolazili da gase“. Kad je požar buknuo i zapretio delu grada, dotrčao je i mitropolit Amfilohije i zavapio: „Aman ljudi, ako boga znate, ne činite to!“ Nije pomoglo, i džamija je izgorela i u Beogradu i u Nišu. Suđeno je to, održana su ročišta sa advokatima i sve je do danas nejasno. Na poslednjem suđenju nam je bilo jasno samo to da je muftija sam zapalio džamiju iako ni za to dokaza nema. Pratili smo poslednje suđenje i ništa nismo razumeli. I verski prvaci su ljudi, prvo se ljube, pa posle dolazi ono najstrašnije i najuzbudljivije. Stoga, nama se ne čini da su se Dačić i Amfilohije pomirili baš konačno – još ćemo pričekati na to, do kada, niko ne zna. Ako premijer Dačić nastavi ovako da hrli ka EU, onda mitropolitu ne preostaje ništa drugo nego da se sebe odrekne, jer Kosovo ne prašta nikome. Nije ovo jedini primer, a najbolje je to – istaknimo to još jednom – prikazao A. Zinovjev u svom odličnom romanu.

Mogu se oni izmiriti ako mitropolit kaže da Zapad nije „truli Zapad“ i da, sem Rusije, ima još negde oslonca za Srbiju.

A na to ćemo pričekati sve do sv. Sisoja godine neke ili, kako Latini kažu, ad calendas graecas, što se može prevesti i – kada na onoj stvari nikne nokat. Naš jezik je najpodesniji za tačan prevod sa latinskog jezika, a posebno onaj jezik kojim su se služili stari Srblji u srednjem veku.

(Autonomija)