Histerična prošlost

Veoma me zanima kakav će za sutra neočekivani zaokret da priredi vazda budna, sa svih strana vrebajuća, histerično promenljiva prošlost.

Avangarda juče i danas

Nekadašnja komunistička nomenklatura bila je avangarda radničke klase, a današnja partokratija proglašava sebe za avangardu nacije.

Da, ili ne

Na lokalnim nivoima partije dolaze i odlaze, zapošljavaju svoje ljude u javnim preduzećima i, naravno, u kulturnim institucijama. Na republičkom nivou stranački lideri revnosno ponavljaju da je bitna i odlučujuća stručnost, a na partijska knjižica. I nije ih uopšte briga šta se dešava „dole”, to jest u bazi. Baš zbog toga mi je na neki način i zaparala uši izjava Aleksandra Vučića – on kaže da bi određene promene dobrodošle i na nivou lokalnih samouprava, odnosno, da ne bi bila na odmet određena „rekonstrukcija” vlasti u njima. Niko, naravno, nema ništa protiv. Zašto ne? Ali, konkretno pitanje, da li je takva „rekonstrukcija” potrebna i u Novom Sadu, bilo bi dočekano u gradskoj vladi ili s kiselim licem, ili s protestom. Zašto baš ovde, zašto ne tamo? I mogu da zamislim kakav bi bio odgovor na sledeća pitanja: da li je samouprava zapošljavala na osnovu stranačke pripadnosti službenike ili funkcionere u javnim preduzećima? Da, ili ne? Da li je prema stranačkim kriterijumima odabrala i imenovala direktore, članove upravnih odbora javnih ustanova? Da, ili ne? Da li su se stranački miljenici našli na čelu institucija kulture? Da, ili ne? Da li svaki funkcioner obavlja besprekorno svoj posao? Da, ili ne? Ovako postavljena pitanja bi vrlo verovatno izazvala proteste. Isto se ovo odnosi, naravno, na pokrajinsku elitu. Slično svim drugim vanstranačkim građanima o tome mogu samo ovako da razmišljam, jer sam svestan da od toga nema ništa, jer možda osim Vučića niko ne bi ništa mogao da postigne, pa zbog toga me zanima samo hipotetičko pitanje: zašto je teže na lokalnom nivou obaviti „rekonstrukciju”, nego na republičkom?

Lakše je pomeriti brdo…

Već nedeljama pažljivo pratim geguckavi ritam „rekonstrukcije” srpske vlade. Iznutra je stvar verovatno nadasve dramatična, spolja gledano je, pak, monotona. Ne raspravlja se o načelima, o principima, nego o foteljama. U svemu tome za mene je najčudesnije strpljenje srpskog društva. To strpljenje je zbilja zadivljujuće. Ljudi, doduše, grde, psuju političare, ali u Srbiji ipak vlada tišina i mir. Da li je to tišina beznađa? Ili tišina savršeno „implementirane” ravnodušnosti? Juče se, najzad, nešto dogodilo… Ideja, odnosno koncept promena nije loš, imao bi i dobre rezultate, ako bi se promene sprovodile na svim nivoima, ne samo na republičkom. Potpisao bih i to da pojedini političari iskreno žele promene, jer se plaše da svako odugovlačenje, svaka neaktivnost može da odvede u katastrofu. Ali je istina i to da se većina političara ponaša poput pijačnih piljarica: pogađaju se, ispod oka stalno gledaju šta druga partija radi, ako se ona pokrene, onda će i sami da mrdnu. Pedalj po pedalj, lagano. Krajem vikenda, u poslednji čas, i Dinkić se smekšao, sva je prilika da Vučić ume bolje sa njim nego Tadić. Lakše je pomeriti brda, nego smeniti funkcionere.

juli 2013.
(Preveo Arpad Vicko)