Dovoljno je malo proći Vojvodinom, pa uočiti zapuštenost i propadanje. Višegodišnje. Decenijsko. Utisci su još porazniji kad se u Vojvodinu ulazi sa severa, iz Mađarske. Pa i iz Rumunije. Sa zapada, iz Hrvatske. Kontrasti između sve vidljivije sređenosti sa njihove i zapuštenosti i propadanja sa naše strane granice, još su uočljiviji. Treba obratiti pažnju recimo samo na puteve, pruge, kanalsku mrežu, na ono što se vidi iz prevoza. Već površna slika o zapuštenoj materijalnoj infrastrukturi dovoljno govori kako se danas živi u Vojvodini.

Uz slabo održavane puteve, pogotovo lokalne i regionalne, bezbroj je deponija. Skoro neprekinuti niz. Kraj većih i manjih mesta, svejedno. Slika nemara i nereda. Slika neodgovornosti. Slika države. Svojevremeno najgušća regionalna železnička mreža Evrope, uz kanale i melioracije simbol marljivosti i nekadašnjeg uspona Vojvodine, u žalosnom je stanju. Tamo gde nije ukinut, a malo je takvih deonica, železnički saobraćaj propalom infrastrukturom i devastiranim vozovima odvija se sporije nego kad su pruge puštane u saobraćaj. Putuje se nesigurnije nego pre više od veka. Mnoge pruge odavno su ukinute. Šine uklonjene, najčešće pokradene. Mnoge stanične zgrade avetinjski su napuštene. Urušene. Kao scenografija za filmove čija se radnja događa u zaboravljenim krajevima u kojima je život na izdisaju. Ni traga od nekadašnje dobre železničke povezanosti vojvođanskih mesta, od održavanih pruga i ljupkih malih stanica, od urednog osoblja, od tačnih redova vožnje. Održavanje ono malo preostalih pruga svelo se na otaljavanje. Malobrojni putnički vozovi na domaćim linijama saobraćaju sa dva, neretko samo sa jednim išaranim i prljavim vagonom. Zbog velikih kašnjenja i neretkog otkazivanja vozova, vozni red je skoro izgubio smisao.

Šta reći o kanalskoj mreži i čistoći voda? Šta je urađeno krajem osamnaestog, u devetnaestom i polovinom prošlog veka, urađeno je. Od tada se kanali uglavnom zamuljuju i zakorovljuju. Održavanje je slabo. Zbog toga niti je dobro navodnjavanje, niti odvodnjavanje. Nadležnost za održavanje kanalske mreže je na Vojvodini, a pare su u republičkoj blagajni. Pa sad vidite šta se tu uopšte može planirati i raditi pri ovolikoj ignoranciji i ponižavanju Vojvodine. Kvalitet voda Velikog bačkog kanala je ispod svih kriterijuma. Egzemplar za ekologe i studente Evrope. Za nauk dokle dovodi nebriga i neodgovornost ljudi prema vodi, prema biljnom i životinjskom svetu, prema samima sebi. I to u Evropi, u njezinoj možda najplodnijoj ravnici. Nije mnogo bolja situacija sa kvalitetom voda ni na drugim kanalima. Neretko nebrigom i ne održavanjem pretvorenim u mrtvaje u koje se baca otpad. Nekada razuđeni i dobro korišćeni plovni putevi se ne održavaju. Drastično su smanjeni. Na obalama su upropašćene flota održavanja plovnih puteva i rečnih regulacija, trgovačka flota, brodogradilišta koja su se manje-više pretvorila u zakorovljene prostore zarđalih kranova, naherenih skela, razbacanog gvožđa i oronulih hangara bez radnika. U ugrožene ekološke prostore na rekama bez realnih šansi za proizvodnju revitalizaciju.

Kako se tek ovlaš navedeno propadanje vojvođanske infrastrukture moglo desiti? Kako je došlo do takve devastacije i do vidljive egzistencijalne bede većine Vojvođana? Zašto propada Vojvodina, nekad uzorna evropska regija?

Znatiželjni čitaoci će to najbolje razumeti ako pročitaju knjigu Dragomira Jankova „Vojvodina – propadanje jednog regiona, podaci i činjenice„. Sve je u njoj objašnjeno. Hronologija materijalnog i duhovnog propadanja. Tu su egzaktne brojke i pokazatelji. Precizni izvori i neumoljive statistike. Za one koji su je već pročitali, stvari su verovatno mnogo jasnije. Za one koji će je tek pročitati, svakako će to postati.

(Autonomija)