Skip to main content

LASLO VEGEL: Tajni ugovori

Autonomija 19. авг 2010.
4 min čitanja

Još samo nekoliko dana, i oglasiće se školska zvona. A problemi su se namnožili. Sistem obrazovanja na manjinskom jeziku trpi nove gubitke. Jednom će ovaj problem možda donekle da ublaži davno obećana dugoročna strategija. Planovi su uvek sjajni, ali ne bi bilo na odmet da se oni procenjuju i sa stanovišta ostvarenih rezultata! Planirati treba blagovremeno, sa usredsređenom pažnjom. Mađarski nacionalni savet (MNS) bi morao da „igra” na javnoj sceni poput rasnih, profesionalnih fudbalera u poslednjim minutima utakmice. Na žalost, umesto da obavlja „dnevne poslove”, MNS je smatrao važnijim da postane suosnivač Panon Fonda, računajući da će privatna komercijalna radio-televizija, koja se inače delom finansira iz budžeta, lakše zadobiti naklonost (finansijsku podršku) i drugih fondova. A reč je dakako uglavnom o novcima iz zemlje-matice! Otkud sad ta hitnja, ta udarnička revnost, kad treba rešiti bezbroj drugih, životnih pitanja? Primera radi, pomenuto pitanje obrazovanja. Trebalo je sačekati već i zbog toga, jer su predstavnici nove mađarske vlade u nekoliko navrata najavili, da će ona (Fidesova vlada) posvetiti veću pažnju dijaspori. Državni sekretar u Ministarstvu za inostrane poslove Žolt Nemet najavio je izradu državne startegije za dijasporu, s obzirom na to, kako je rekao, da 50 posto Mađara živi u rasejanju, dok se matica – opasno troši. Ako je to tako, najpreči zadatak bi bio jačanje mađarskih medija u Banatu, jer su mediji u dijaspori najvažnije vezivno tkivo jedne manjinske zajednice. Da li je možda MNS na ovaj način pokušao da preduhitri Fidesove strateške zamisli? Naravno, posve je moguće zamisliti da MNS akcenat stavlja na razvijanje medija u Subotici (uzgred, tamo već postoji lokalni radio na mađarskom jeziku), a ne na razvoj medija u rasejanju. Možda je MNS zauzeo stav da i dalje treba ulagati tamo gde se već ionako može gledati više od deset mađarskih televizijskih programa. Naime, program Panon RTV može sa gledati samo u Subotici, a radijski program te kuće je „uhvatljiv” tek na nešto širem području, na istom onom području koji – inače – pokriva signal Radio Subotice sa svojim programom na mađarskom jeziku. Dve stanice će se nadmetati za slušaoce. Slučaj pogoršava polemika koja se rasplamsala posle ovakve odluke MNS-a. U štampi je predsednik MNS-a optužen da uvećava svoju privatnu imovinu na račun javnih sredstava, s obzirom na to da je on jedan od vlasnika Panon Fonda u okviru kojeg funkcioniše Panon RTV. Građani se, ne malo skandalizovani, pitaju: zbog čega MNS nije pružio podršku onim radio stanicama, a bilo ih je četrnaest po broju, koje su nedavno ukinute, a koje su emitovale program i na mađarskom jeziku. Blogeri dnevnog lista Mađar So, koji su inače u polemičkim odnosima, ovoga puta se slažu da su od MNS-a očekivali drugačije poteze. Osećaju se prevarenima. Susrećem poznanike, prijatelje, koji s ogorčenjem govore o tom slučaju. Pominje se već i „Korhec-gejt”. Ništa meritorno ne mogu da im odgovorim, jer nemam uvid u dokumente. Pod ovim podnebljem, naime, dokumenti nisu transparentni, mada bi po prirodi stvari morali da budu, budući da je reč o tokovima budžetskih sredstava, tačnije o forintama i dinarima građana poreskih obveznika. Mogao bih lako da zamislim talas burnog negodovanja kad bi se ispostavilo, recimo, da predsednica srpskog parlamenta poseduje privatni komercijalni radio, a koji uz to uživa podršku iz budžetskih fondova. Ili je to nešto drugo? Ovo pitanje bi trebalo što pre raščistiti, jer nije dobro da novosastavljeni MNS startuje s ovako neraščišćenim aferama. Bilo bi poželjno da MNS predloži formiranje nezavisnog anketnog odbora koji bi potom meritorno obavestio javnost o ekonomskim, pravnim, političkim i moralnim posledicama ove odluke. A onaj ko zgreši, mora da povuče konsekvence. Ali, ko su ti pojedinci u čije bi sudove građani imali bezrezervno poverenje? Kome ljudi veruju bez ostatka u jeku prvobitne akumulacije kapitala, kad u novinama bezmalo ni o čemu drugom ne možemo da čitamo nego o raznim mućkama, izigravanju zakona, o nečasnom („nepristojnom”) bogaćenju. Dnevna štampa vrvi od afera. Međutim, na kraju se obično ispostavlja da su svi ti slučajevi moralno zaista bili skandalozni, ali da njihovi junaci ni u čemu nisu prekršili zakonske okvire. Pravna regulativa nije ni od kakve koristi. Na taj način se javna zgranutost, javno negodovanje devalvira, urušavaju se moralne norme. Nema više moralnog autoriteta bez vlasti, postoji samo presna vlast. Bojim se da manjinskim društvima nedostaje takav moralni autoritet. Manjinci sve manje veruju političarima. Nemamo ni od politike nezavisne, nadzorne institucije. Građani samo razočarano odmahuju, i ponavljaju da su svi političari isti. Fatalizam već bezmalo dotiče granice cinizma. Ta okolnost može da bude višestruko štetna, jer umanjuje kohezionu snagu manjinske zajednice. Posle svega je razumljivo to što su četiri mađarske stranke, i dvanaest mađarskih civilnih organizacija, zajedno uputile pismo Žužani Repaš, zamenici državnog sekretara za nacionalnu politiku, sa molbom da se i u Vojvodini obavi – u odnosu na stranke nezavisna – lustracija sistema konkurisanja i vrednovanja aplikacija kod centralnog državnog fonda za podršku mađarskim manjinskim zajednicama u okruženju (Szülőföld Alap). Posebno je apostrofirana Fondacija Sekereš i MNS. Nema u tome ničeg neobičnog. Svuda u svetu ovakve fondacije su pod strogom kontrolom, naročito one koje posluju parama građana, poreskih obveznika. Ali ponajviše me je iznenadio onaj deo molbe u kojem se od zamenice državnog sekretara traži da „lustracija obuhvati i tajne ugovore”. Da li to znači da su postojali tajni, zatajeni ugovori? Pred kim je, i šta je trebalo zatajiti? I zašto?

Čiplić čita bukvicu parlamentu

Sva je prilika da u Ministarstvu za ljudska i manjinska prava vlada velika zbrka i javašluk. Ministarstvo je predložilo jedan zakon, parlament ga je izglasao. Nedugo potom ministar Čiplić se lupi po čelu, odjednom shvata da zakon nije dobar. Pa ga prekraja. Na primer, zakon propisuje da se manjinski građanin ušeta u sedište nadležne institucije i da se lično upiše na izbornu listu. Zakon to tako propisuje, nikakvu drugu mogućnost ne predviđa. Ministar lupa glavu, sva je prilika, ceni, da zakon ne valja. Pa prione na posao da ga popravi. Ispravlja od strane parlamenta već izglasani zakon. Ispravlja parlament, takoreći. Biće dovoljno i poštom poslati prijavnu registraciju, donosi ministar uredbu, kojom parlamentu daje na znanje, da ne zna šta radi. Na to stupaju na scenu partijski aktivisti i, gle čuda, zaređaju po kućama i prikupljaju podatke od građana. Srbija je jedina evropska zemlja u kojoj je to moguće. Potom se obave i izbori, formiraju se manjinski nacionalni saveti. Baš je red na Bošnjacima, kad se ministar Čiplić ponovo lupi po čelu. Ne valja zakon, konstatuje, parlament je pogrešio, i ponovo ispravlja zakon. Sad je potrebna dvotrećinska većina da se Bošnjački nacionalni savet konstituiše. Toga nema u zakonu, ali Čiplić čita bukvicu parlamentu. Sve se to ne dešava u nekoj humorističkoj televizijskoj seriji, nego u Ministartsvu za ljudska i manjinska prava. Uprkos tome, čista komedija. Jedini dramski momenat u svemu tome je to što premijer propušta da pozove ministra u svoj kabinet, da mu se zahvali na njegovom dosadašnjem, genijalnom rukovođenju resorom. Pa da se potom rukuje sa njim i da mu kaže – doviđenja.

avgust 2010.
(preveo: Arpad Vicko)