Svaka vlast je glupa na svoj način, a ova sadašnja je pored toga i užasno nekulturna, i to ne zato što se ne ponašaju lepo i ne poznaju bonton već zato što im za kulturom puca prsluk. U čemu je problem sa kulturom i zašto se vlast prema njoj odnosi kao prema nečemu što je nepotrebno, luksuz, na šta se bespotrebno troši novac?

1. Kultura se ne maže na ‘leb!

Uvek je problem sa kulturom kada joj treba naći „mesto u društvu“ ili, pak, smestiti je u neku interesnu zonu. Po svojoj prirodi, kulturu je teško smestiti u bilo šta, jer ona predstavlja veliki kompleks raznoraznih stvari, ali ona je odličan pokazatelj stepena razvoja, uspešnosti, empatije, obrazovanosti itd. jednog društva, države, regiona, naroda, nacije i sl. Onaj ko zapostavlja sopstvenu kulturu i postavlja je na poslednje mesto nacionalnih interesa usled kriznih mera, na primer, taj i ne sluti kakvu medveđu uslugu čini upravo onim a-kulturnim tendencijma u društvu. Kultura nije akcionarsko društvo pa da joj proveravaš vrednosti akcija na berzi i prema tome joj određuješ sudbinu, tojest da li vredi i dalje biti na tržištu ili ne. Dobro, danas je teško bilo šta, pa i kulturu, posmatrati van okvira tržišne logike, ali bitna razlika je u tome što je kultura, bez obzira i na svoje interesne domene, jedina trajna vrednost koju ostavljamo u amanet tamo nekima u budućnosti. Možda bi zato trebali uvek biti zainteresovani za kulturu jer sve što radimo deo je nekog kulturnog miljea koji nas određuje, predstavlja, razlikuje od drugih. U tome je smisao interesa u kulturi, jer interes ovde se ne može pokazati u novcu i zaradi već u svesti da je ona opšte dobro u kome svi uživamo i da kultura ne zavisi niti pripada nekom ministarstvu ili pak partijskim aparčicima već je ona opšti interes – identitet koji se samosvesno razvija i predstavlja kao stepen napretka pojedinca, društva , naroda, civilizacija. Smisao kulture je u povezivanju, razumevanju, empatiji prema drugima, svesti da nema „autentične“ kulture već da se kulturni tokovi prožimaju i stvaraju nove vrednosti. Svi smo mi „radnici u kulturi“ i ona je takva kakvu je mi činimo i čuvamo bez obzira na političare i njihove a-kulturne pretenzije.

2. Kultura i tradicija

U Srbiji postoji vrlo čudan odnos prema tradiciji koji češće šteti ukupnom kulturnom razvoju nego što mu doprinosi. Tradicija u Srbiji je toliko izvitoperena zaslugom raznoraznih stručnjaka za srpstvo, da često i ne prepoznajemo šta su prave tradicionalne vrednosti. Da li, na primer, znate da je srpska tradicionalna muzika gotovo izumrla jer ne postoje zainteresovani, osim retkih pojedinaca, koji bi se bavili kulturno-muzičkim nasleđem. Tradicionalna muzika izumire jer država, društvo, kulturna javnost i ne zna gde se ta autentična muzika još svira, ko su ti koji čuvaju tu muziku, da li će izumreti zato što više neće imati ko da je preuzme i prenese sledećim naraštajima. O srpskoj muzičkoj tradiciji, i ne samo o njoj, često zainteresovani stranci-stručnjaci za Balkan i sl. više znaju nego ovdašnje velike patriote kojima je Ceca, Bekuta, Karleuša odraz autentične srpske muzike. Ono što se ovde predstavlja kao tradicija nije ništa drugo do puki simulakrum jedne isumulirane stvarnosti prepune laži, mitova i legendi koje nemaju nikakav realan osnov osim da su služile za nečije dnevno-političke interese (kažu da je Nikola Pašić kada bi ga pritisnuli u Parlamentu sa nezgodnim pitanjima uvek pribegavoa proverenoj taktici: sada nam je vreme Kosovo braniti, a ne o budžetu misliti – na primer… ). Bitan napredak u opštoj kulturi bi bi bio kada bi se raščistile te naslage izmišljenih priča i istorijskih „događaja“ i odvojile se od onog što jeste prava tradicija koja se zagubila u neznanju i lažima. To je neophodno kako bi sačuvali sopstvenu kulturu i počeli da se bavimo budućnošću.

3. Kultura i zabava

Kada je kriza, čega se prvog odričemo? Pa zabave, naravno… Za ove vlastodršce kultura i zabava često se nalaze u istom košu. Njihova logika je takva da kulturu kao domen zabave treba svesti na razumnu meru, tojeste treba je obuzdati i smanjiti njene luksuzne troškove. Na primer niški džez festiva Nišvil – pa čemu to? Na ovu krizu oni bi tamo da džeziraju, dovode skupe muzičare iz inostranstva, a osim toga džez nekako i nije deo srpskog etosa, nije to muzika za nas… Kada ste recimo videli da neki političar u predizbornoj kampanji koristi džez muzičare za sopstvenu promociju? Zamislite Aleksandra Vučića kako se smeška i maše ekstatičnoj masi dok u pozadini džezeri sviraju Koltrejna, na primer… Što ne ide, ne ide. Ili zamislite Ivicu Dačića kako preuzima mikrofon i peva „Summertime“ ili tako nešto slično – nezamislivo. Ali zato kada Ceca zapeva i hladno-racionalno srce Vojislava Koštunice zaigra, ispunjeno lepotom i ljubavlju za svoj narod. Kultura nije spektakl, a naši vlastodršci kulturu vide kao jedno veliko veselje kome ćemo se vratiti čim se malo oparimo. No, ima tu još nešto. Nova vlast kao da se i kulturno sveti staroj, pa bi najradije da poukida sve ono što u kulturi podseća na bivšu vlast. Nije baš da je i ova bivša – demokratska vlast bila nešto mnogo kulturno orijentisana, ali je ipak imala više sluha za probleme u kulturi. Nova vlast želi da propagira domaću ruralnu ne-kulturu jer to smatra da je pandan prozapadnoj, proevropskoj i, ponajmanje, srpskoj kulturi. Ima nešto što se zove „nelagodnost u kulturi“ – o tome je Frojd pisao, a ova novokomponovana vladajuća struktura upravo pati od tog „sindroma“. Njima nije lepše sa kulturom, naprotiv, to je muka živa… To ništa ne doprinosi, a pare uzima; malo vidljivih rezultata i više štete nego koristi; ruralnoj Srbiji kultura je više namet i nešto krajnje nerazumljivo nego što predstavlja neko opšte dobro, a ruralni glasači su „ugaoni kamen“ novih vlastodržaca, te je bolje njima ugađati i ne zamerati se; sve u svemu, od kulture im je lepo nelagodno & neprijatno…

Kulturna politika ne pripada samo stručno-političkom ekstablišmentu već je opšta i javna stvar o kojoj svi zajedno odlučujemo. Kultura javnog dijaloga je upravo ono što predstavlja prostor gde se raspravlja o nekim problemima koji ne moraju biti vezani direktno za kulturu, ali je sam javni dijalog deo opšte-kulturnog miljea ili onoga što su u nemačkom romantizmu filozofi zvali duhom. Duh nije puka realnost, šta više on je apstrakcija, ali je odraz svega onog što izražava neko društvo, narod, država – jednom rečju kultura. Kultura nije odvojena od nas niti se njom bave samo stručnjaci… Kako sam već rekao, svi smo mi kulturni radnici i doprinosimo kulturi na svoj način. Kultura je naš duh, što će reći naš identitet, ono što smo bili i što jesmo, po čemu se raspoznajemo.

(Autonomija)