Sve što se bliže grobu bližimo trese nas neki strah da neko na nas ne izvrši uticaj i da naše pisanije ode dođavola.

Davno je to bilo – bože, nama u ovim godinama sve je bilo davno – i sećamo se toga. Čitali smo divne eseje Valeri Larboa i posebno onaj o le vice impuni, a to mu znači: „Čitanje je nekažnjivi porok“. Lako je bilo njemu pod onim lipama iza vrta – Tiljerije usred Pariza, on je mogao da čita šta hoće, a nas su ovde hapsili zbog knjiga i na robiju slali ako nam UDBA nađe stranu knjigu – koju sami ubace – i od tada u tim esejima ne vidimo ništa i ne verujemo u tu legendu, odnosno u tu laž. Čitanje je opasan porok i vrlo je štetno. Čovek lako potpadne pod nečiji uticaj i nikako da se uticaja oslobodi. Postaje banalan i neoriginalan. Posebno ne čitamo ove analitičare iz recimo „Pečata“ ili NSPM. Tu sv. Đorđe Vukadinović ubija aždahu iz dana u dan. A to smo svi mi, pa i oni iz Vlade oko Gospodara Vučića i premijera Dačića. Njima je, uostalom, mitropolit Amfilohije očitao opelo, onako po Trebniku, a Trg Republike je ličio na groblje i tako su građani prisustvovali sopstvenoj sahrani. Opasno je dakle čitati, i to nimalo nije nekažnjivi porok. Osim toga, čovek koji mnogo čita – malo piše. Ima i izuzetaka – Dobrica Ćosić malo čita, a mnogo piše. Nije jedini u Srbalja. Posebno je opasno mnogo čitati naše teologe i stoga smo se toga manuli. Amfilohija, recimo, i Atanasija, sa njihovim debelim tomovima koji su štivo za smaranje.

Samo ćemo neke primere navesti, a inače to je tema jednog našeg spisa koji će biti objavljen posthumno – da budemo sigurni od UDBA-e i popova.

Pišu teolozi o Isusu iz Nazareta koga obavezno titulišu Hristos i pišu vala koješta. Kada su ono tog revolucionara razapeli na krst Rimljani uz prisustvo naroda koji je vikao „Raspni ga“ – sahranili su ga na groblju nedaleko od Golgote – reč znači kosturnica gde se sahranjuju ljudi koji nemaju neko ime – i Marija iz Magdale je došla da ga traži. Neko joj je rekao i pokazao da njega nema i da je grob prazan, imao je belo odelo i ličio je na radnike koji posluju na grobljima. Od tada teolozi mrse o tome, i to je ta njihova teologija praznog groba. Čitava nauka. Nema ga pa nema i Marija je pošla da javi to apostolima koji su se u strahu bili razbežali i to glavom bez obzira. Za petama im je bila Pilatova UDBA, koja je imala naredbu da ubije po viđenju svakog ko pronosi vesti da je Isus iz groba ustao. A on je bio zaista ustao i u Jevanđelju stoji da je ustao iz mesta mrtvih, a ne iz groba i tako dalje. Od tada postoje čitave teološke škole o vaskrsenju, od tih vremena do Amfilohija i Atanasija danas. Jedni kažu da je čovek, makar i mrtav otišao negde, neko ga je ukrao, a Pilatova UDBA je sve to znala i toga se bojala. Tih glasina. Neko je Isusa mrtvog i skinutog s krsta odneo nekuda. To nisu tomovi knjiga već biblioteke knjiga o tome. Apostoli nisu sami bili sigurni, osećali su samo kako im se telo znoji, kako srce kuca – dok im je Marija pričala događaj – i jevanđelista Luka kaže samo da su ponavljali „samo znamo da nam goreše srca“, ništa više. Ostali jevanđelisti ni toliko. Naravno, ni istoričari ni rimski doušnici kojima je bilo naređeno da sve zabeleže. I da sve dojave. A glasine su opasna stvar. Danas se o tome poviše zna, ali Amfilohije i Atanasije ne haju za to. Čak je najveći živi pravoslavni mislilac jedan sve to objasnio, ali ko u Srbalja čita na španskom ili francuskom – ima doduše nekih, ali to mnogo ne znači. U Crkvi teraju svoje o tome kako se Isus javio i ispričao svima, pa se potom „uzneo na nebo“. Putnici za Emaus su bili zbunjeni i bez teksta bukvalno.

Jedan događaj iz tog tadašnjeg doba je nezaobilazan – a to pominju i sami jevanđelisti, tog čoveka iz Hristovog doba.

Ovaj Isusov savremenik je poznat jer o njemu svi pišu, i jevanđelisti o njemu govore, i to naširoko. Zvao se Simon Mag. To znači čarobnjak ili mađioničar. Na trgovima je činio čuda svojim mađioničarskim trikovima koji su raspamećivali narod. Zgrnuo je bio ogromne pare i narod je na njegovim perfomansima bio zadivljen. Došao je on kod apostola Andrije i pitao ga koliko traži da mu otkrije kako to oni vide čoveka sahranjenog kako se uznosi na nebo. Naravno apostol Andrija mu nije otkrio i kazao mu je da se ta veština ne daje ni za kakve pare. Oterao ga je. Simon Mag je onda izveo još jedan trik koji su savremenici opisali. On je smislio trik da se pred narodom nakon mađioničarskih radnji podigao u vazduh i nekuda nestao – niko ne zna gde. Digao se Simon u vazduh svojim vračanjem i zaprepastio narod. Neki su verovali, a naravno većina je znala da je to trik.

Tako je bilo, a ostalo znaju teolozi, posebno Amfilohije i Atanasije, koji su trikove izvodili na Trgu Republike.

Mitropolit Amfilohije je – javlja državna agencija Tanjug – u Podgorici izjavio da se patrijarh srpski Irinej prevario, jer ono što smo mi na trgu izgovorili nije ništa prema onome što je sam patrijarh srpski Irinej u mnogo navrata sam govorio. A sada se od nas ograđuje, kaže Amfilohije. I ovoga puta mi verujemo Amfilohiju. Nema toga što nema kod nas Srbalja.

(Autonomija)