“Sve je manje dobrih tamburaša, fijakera, snaša i salaša. Sve je manje konja, konja koji jure, a ustvari nikuda ne žure”, kaže pesmom Zvonko Bogdan. Istina je da nema fijakera bez dobrog majstora. Jednog dobrog, koji sam izrađuje i restaurira stare fijakere, našli smo u Novom Bečeju.

Dobrivoj Rajić je od oca nasledio interesovanje za konje i fijakere, a da “ispeče zanat” pomogli su mu i stari, seoski majstori. Kao osnovac je novac za džeparac zarađivao u stolarskim i bravarskim radnjama i tamo je naučio stvari koje ne bi naučio da se samo bavio jednim od ovih zanata. Sa ponosom ističe da je izrada novih i restauracija starih fijakera velik izazov za majstora jer se ništa ne radi šablonski, već je svaki detalj unikat: “Ja sam dosta puta rekao, zanat se ne uči, zanat se krade, ali je najveće bogatstvo kada imaš od koga da ga ukradeš. Ovo je specifičan posao svaki je deo unikat za sebe, kako ga oblikujete ručno, tako će izgledati na fijakeru. Svaki deo fijakera prođe ručnu obradu majstora. Kod fijakera ne možete da odvojite kolarski i kovački zanat,ako hoćete da isporučite kompletan proizvod mušteriji, što mušterije u današnje vreme i traže – da na jednom mestu dobiju sve”.

Mladi majstor iz Novog Bečeja sa ponosom nas je proveo kroz radionicu “Stari fijaker”. Iako je izradom i restauracijom starih fijakera počeo da se bavi kako bi dopunio kućni budžet, danas mu firma, čije je osnivanje pomogla republička subvencija i lokalna samouprava programima zapošljavanja, donosi osnovni prihod. Ideju da pokrene sopstveni biznis, dobio je od ljudi koji su se interesovali za njegov rad. Budući da je sve manje zanatlija, a da se sve više ljudi okreće tradicionalnim vrednostima, njegov hobi, postao je posao: “Nije bilo puno posla, nego jednostavno više nijedna stara kolarska ili kovačka radnja ne radi. Stariji majstori urade eventualno jedan fijaker godišnje. Video sam neku finansijsku mogućnost za mene i moju porodicu. Sve su popularnije tradicionalne svadbe, koje se ne mogu zamisliti bez fijakera koji vozi kuma i mladence. Sve više ljudi se okreće tradiciji i tradicionalnim vrednostima, a istovremeno je sve veći broj zaljubljenika u konje, konjarstvo i zaprege. Ranije su me angažovali prijatelji, rodbina, radio sam tri fijakera godišnje, a danas je sve drugačije” ističe Dobrivoj i ponosno dodaje da njegova firma “Stari fijaker” jedina koja u ovoj oblasti koja poseduje sertifikat -Stari zanat-. Dobrivoj kaže da može da se živi od ovog posla, ali da nije kao u pesmama: “U jednom momentu, ne mogu da kažem da je zamrla tradicija, ali nije bilo tolikog interesovanja. Ljubav se ne gubi nikad, ali iz nekog razloga je bilo manje i posla i manje su ljudi prezali zaprege. U poslednje vreme su zaprege dosta vezane za turizam, svadbi već manje ima, ali je više to kao neka turistička ponuda. Samo prezanje zaprega i fijakeri već prelaze u stalnu turističku atrakciju turističke organizacije Novog Bečeja, pa dosta turističkih agencija, kada prave programe izleta žele da uključe fijakere i zaprege u svoj program”.

Naručioci posla su iz svih delova Srbije. Dobrivoj kaže da Vojvođani uglavnom traže restauraciju, a da su ljudi iz Srbije zainteresovani za nove kočije. Za 19 godina koliko se bavi ovim poslom, najmanje je radio za Novobečejce: “Angažuju me ljudi od Subotice do Pirota. Radio sam blatobrane ljudima iz Pirota, čovek iz Niša je doneo fijaker, iz Lajkovaca, Leskovaca, Čačka, Novog Sada, Rume…Bukvalno iz cele Srbije ljudi se interesuju za moj rad. Na godišnjem nivou restauriramo 10-15 fijakera, a izradimo tri do četiri godišnje, istovremeno. Prosek popravke iznosi oko 600 eura, to su te neke osnovne popravke, tapaciranje, farbanje, eventualno neke sitnije popravke, a izrada novog fijakera je od 3000eura pa na više, u zavisnosti od želja”. Iako ovo nije mala cena ljubavi prema konjarstvu, Dobrivoj kaze: “Kako neko ima ljubav prema automobilima i motorima, tako neko ima ljubav prema konjima i zapregama, tako da ljudi nekada ne gledaju koliko to košta, nego im je bitno da traje. Ne mogu da kazem koja grupa ljudi kupuje ili restaurira fijakere. Zaista je velik broj ljudi koji se time bave i koji su jednostavno zaljubljenici u konje i zaprege”. Najstariji fijaker koji je prošao kroz vešte ruke ovog mladog majstora nastao je 1820. godine, i dalje je u voznom stanju, a vlasnik je iz Novog Bečeja.

Radionica u porodičnoj kući je puna neophodnih alata i mašina koje mu pomažu u poslu, a fijakeri čekaju na popravku. Vlasnik jedine registovane firme ove vrste, kaže da je ljubav prema poslu najvažnija, jer je izrada fijakera dugotrajan posao i dodaje: “Treba mi mesec, mesec I po dana da restauriram stari fijaker, a oko tri da napravim nov. Posla ima puno, a radovi na kočijama zavise od sezone. Zimi ima više restauracije, više se rade novi fijakeri, jer tada nije sezona, ljudima ne trebaju fijakeri, tada ide farbanje, tapaciranje, neke ozbiljnije popravke što se tiče točkova, a u toku leta su više neke tehničke popravke, ako je pukao blatobran, točak, ruda, zupčanici što manje posla da ima, jer ljudima maltene svaki dan trebaju fijakeri u toku leta”.

Dobrivoj Rajić kaže da je za dobru kočiju najbolji jasen: “Najbolja drvena osnova kod fijakera je ona koja se napravi od jasenovog drveta, koje je tvrdo i žilavo. Jedan fijaker ima oko 40 delova izrađenih od drveta i oko 60 od metala. Sve zavisi od modela i od namene fijakera. Kod fijakera imate veliku i malu viktoriju koje su najzastupljenije kod nas i neke modele koje smo radili u Zrenjaninu i Novom Sadu, a mi ih nazivamo srednja viktorija. Kada izrađujemo nov fijaker koristimo metalnu konstrukciju od starog. Kvalitet tog čelika ranije bio je znatno bolji, jer se svo gvožđe kovalo. Na tu osnovu se dodaju drveni delovi.”. U radionici se nalaze uglavnom stolarske mašine, više vrsta bušilica, šmirgli, ima bravarskog alata, mašina za varenje… “To je neki osnovni alat, za grubu obradu drveta.” U firmi “Stari fijaker” pored vlasnika, rade i njegovi prijatelji. Takođe u radu mu je dosta pomagala i supruga, koja zbog obaveza prema deci ne uspeva da dane provodi u radionici, kao ranije: “Oduvek sam želeo veliku porodicu i drago mi je što supruga i ja imamo troje dece. Imam dva sina i ćerku. Stariji sin ima pet godina i vrlo često vreme provodi u radionici. Nadam se da će me jednog dana naslediti i nastaviti porodični posao”.

Pored toga što izrađuje nove fijakere, Dobrivoj Rajić je nedavno imenovan za predsednika konjičkog kluba “Vranjevo”: “ Mnogi su me pitali iz kog razloga sam ja to prihvatio, a ja smatram da svi međusobno treba da se pomažemo. Ipak sam u situaciju da komuniciram i sarađujem sa ljudima iz konjičkog sporta i smatram da je ovo način da iskoristimo moja poznanstva za dobrobit svih”. Konjički klub osnovan je 1995.godine i rad ovog kluba nadaleko je poznat preko “Smotre paradnih zaprega”, koja se održava krajem avgusta, tokom Velikogospojinskih dana. Zapravo ova Smotra je prva i centralna aktivnost koja je karakterisala manifestaciju, oko koje su se godinama nizali kulturni, sportski i drugi sadržaji.

Nevena Subotić (Novi Bečej)

Od 17. veka do danas… 

Zanat Dobrivoja Rajića ne predstavlja nesvakidašnju pojavu za njegove sugrađane, ali za turiste i posetioce je to velika zanimljivost. Nadu za bolji plasman novih fijakera, ističe vlasnik „Starog fijakera“, pružiće master plan razvoja nacionalnih parkova u našoj zemlji, koji predviđa uvođenje taksi za prevoz fijakerima.

Istorija kaže da su fijakeri bili popularni u svim većim gradovima Austro-ugarske, od Praga, Bumpešte, Zagreba, Sarajeva, Zemuna, Subotice, Petrovaradina… Naziv fijaker označava kočiju kao i samoga kočijaša. Davne 1693. godine, Bečkim se ulicama provezao prvi fijaker, a između 1860. i 1908. bilo ih je čak preko 1000. Danas je to tradicija koja se održava i neguje, ali i specifična turistička atrakcija, kao što je u Novom Bečeju.