Vest je neobična i nećemo je komentarisati – vratićemo se našim uzaludnim naporima da nešto kažemo o ljubavi na kojoj svet stoji.

Iz šture vesti se ipak vidi da je ugledni prvak LSV poslao ozbiljnu poruku pošto se poklonio seni kneza Lazara i kosovskih junaka. I to u ovom uistinu dramatičnom trenutku. Poruka je da idemo u Evropu bez mitova, jer ko sve nema mitove i junačke pesme, a nije vreme tome već ozbiljnom ispitivanju i prošlosti i sadašnjosti.

No, vratimo se stoga problemu ljubavi koja ne zna za nacije vere i plemena koja ne zna za granice. Za hrišćane je svako vreme – vreme ljubavi koju svedoče i za sebe i za bližnje. A vreme parenja i vreme ljubavi nisu uvek isto vreme. Ljubav je nešto više od reprodukcije i žena nije samo ženka nego i ikona, jer je ljudska ličnost. Ljubav sve nadilazi i sve spaja. I uvek je nova i uvek je prolećna, o čemu Isus iz Nazareta govori. Sveti oci i učitelji Crkve nisu ljubav svodili samo na reprodukciju, oni su bili integralni ljudi sa svim elementima koje ličnost ima – ličnost a ne stado ili krdo – jer u svakom muškarcu postoji i anima kao što u ženi postoji mačo-načelo. Hrišćanstvo ne stoji samo na Ocu već i na Majci, iako se vekovima Crkva molila samo u ime Oca, a ne i u ime Majke-žene. A priča o Isusu iz Nazareta, odnosno sakralni scenario koji svi znamo, ne može bez one devojke iz gradića Magdale, koju zovemo Marija Magdalena. Ona je Isusa pratila za života i do groba i sledila je njega i posle Groba. Zagonetna je bila – i čudesno lepa – i apostolima je zadavala muke, pitali su se šta je ovo i zašto On nju voli više nego nas. Ne, odgovarao je Isus, svaka je ljubav nova i posebna i uvek prilično uzbudljiva. U gnostičkim jevanđeljima oni se “ljube u usta” i tako razmenjuju dah-pneumu odnosno životno načelo. Nećemo o tome više, jer kod nas svi pominju jevanđelja, a malo ko ih pažljivo čita, a nije malo njih – i u Crkvi – koji onu devojku iz Magdale zovu i dalje grešnicom. To je ona sestra Martina i njih dve stoje kao ikone, a to je bilo u Vitaniji kada je Isus animirao terapeutskom veštinom brata njihova Lazara. Kada je Isus došao kod njih – to je priča o Marti i Mariji – one su ga dočekale: Marta se ubijala od posla spremajući večeru i gosteći gosta, a sestra joj Marija je sve vreme sedela, ništa nije radila, i samo je slušala reči Isusove. Isus je pohvalio Mariju, a Martu je izgrdio, Martu koja se satirala da mu spremi večeru da ga ugosti najbolje. To je kod jevanđeliste Luke veličanstveno opisano, uzbudljivo. A Isus je bio jasan i strog rekavši: “Marta, Marta, za mnogo se brineš i mučiš a samo je jedno potrebno. Marija je bolji deo izabrala, i on joj se neće oduzeti.”

Taj bolji deo je ljubav i čulo za istinu, a priča o grešnici je budalaština – treba čitati jevanđelja, i kanonska i druga.

A ovo oko preosvećenog V. Kačavende zaista je sapunica koja služi lažovima za zabavu. Naša SPC ćuti na svoju štetu, jer jedno je pedofilija a drugo je drugo – još ne znamo šta je šta. Baš dosadno. Govore grešnici i licemeri i svet se zabavlja. Mladić iz Nezareta je bio u pravu, jer ljubav je tajna. Ko će koga i kako i zbog čega da voli ne znamo, ali je važno da je ljubav tu. I da je prolećna i iskrena i neponovljiva kao i svaka ljubav jednom i zauvek. Da nije bilo u pravu ne bi ga onako sramno kaznili i na krst razapeli Rimljani licemeri, a ne Jevreji naravno. Licemeri mnogo govore a ništa ne kažu: Isus je govorio malo, a rekao mnogo. I još jednom o Kačavendi. Neka SPC sprovede istragu i neka kaže šta je dozvoljeno, a šta nije. Oni ćute. I ćutanje je greh. Naš traktat će se nastaviti i nismo mi jedini koji ga pišemo. Uskoro će se pojaviti i “Marijino jevanđelje” u našem prevodu i sa tumačenjima jednog od najvećih živih pravoslavnih teologa, koji je Marijino jevanđelje preveo s koptskog jezika i tumačio onako kako ga tumači. To je to za sada. A ostalo nije bitno – kod nas niko ništa ne čita, a najmanje jevanđelja.

Nikada nije kasno čitati – kao ni voleti nekog uvek na neki svoj način i po intimnom izboru. A ne po zapovesti licemera i lažova, i iz crkvene i iz laičke javnosti.

(Autonomija)