… Radi se o tome da, gledajući uopšteno, i ovde i tamo na nas gledaju kao na hibridnu životinjsku vrstu koja je tokom evolucije putem neke genetske mutacije ostala ovde između Srbije i Mađarske. Govore mađarski, ali su Srbi, govore srpski, ali su Mađari… onda kako li je to?

Pomalo je protivurečna situacija, ali kao plod globalizacije je da živimo vreme geto-društava. Svako je zatvoren u svoj mali geto. A mi smo se našli između dva zatvorena društva, i još oba u nedoumici sa čuđenjem gledaju na nas. Ko su ovi, odakle su došli, kuda idu, šta žele? Molim lepo, mi smo vojvođanski Mađari. Mađari koji žive u Srbiji. I iz ovoga bi trebalo da naučimo sledeće: podignimo glave, jer bilo šta da nam utuvljuju odavde, odande, ili od negde, pritešnjeni između te dve vatre ne vredimo upola manje od onih koji tvore naciju u sopstvenim zemljama. Nego barem dvostruko (čak, prema zakonu sinergije još više). Poznajemo jezik oba naroda, njihovu kulturu, običaje, radosti i tuge. Sa oba umemo da razgovaramo, da zajedno radimo, raspravljamo se ili baš veselimo. Treba da znamo kako da zauzmemo mesto među njima, podignimo glave i prekoračimo te sitničavosti. Time možemo da postignemo i pokažemo da ne živimo mi u getu, već oni – navodi se, pored ostalog, u komentaru „Mađar so“-a.

(Magyar Szo)