Oni koji manipulišu organizovanim navikama i mišljenjima masa tvore nevidljivu vladu koja uistinu predstavlja pravu vlast u našoj zemlji. (Edward Bernays)

Montesquieu je ispravno zapazio da strah stvara i podržava diktature. Ukoliko je sloboda odsutnost prinude danas ima mnogo prinuda koje valja odstraniti, psihologijska prinuda straha pritom je na prvom mjestu. Egzistencija i manipulacija straha je ono što ljude pretvara u svjetinu. (Franz Neuman, „Demokratska i autoritarna država“, Zagreb 1974)

Strah je najjači saveznik svake vlasti i njen stepen autoritarnosti se ogleda upravo u tome kako i koliko manipuliše sa strahom koji je sveprisutan kod građana. Niko taj strah, u političko-egzistencijalnom smislu, nije bolje predstavio od Džordž Orvela u njegovom romanu 1984, gde je psihologija straha i fama konstantnog zastrašivanja građana, od strane vlasti/moći, ogoljena do kosti. Ukoliko se strah od nečeg ili nekog uporno forsira i prikazuje kao realna opasnost po stabilnost države ili pak mir i spokoj građana, onda taj strah izaziva frustraciju-tenziju koja konsiliduje individualnu svest u masovnu, svest koja se ne pita o smislu ili realnosti “neposredne opasnosti” već bezuvetno veruje signalima mržnje i straha koji stižu od strane vlastodržaca. Kada se samosvest uravna sa opšte prihvaćenim strahom od neprijatelja onda ona i gubi samosvojan karakter i postaje “opšte dobro”, to jeste postaje mašina koja reaguje na zapovesti. Strah od drugog/stranog/nepoznatog i strah od smrti stoje u srži svih tih opšte-prihvaćenih frustracija i izazivaju prirodan mehanizam odbrane kod pojedinaca koji žele da se zaštite i da preduprede napade neprijatelja u njegovim opakim planovima.

Neprijatelj je kao Alien, užasno strano biće koje želi naše uništenje, propast i učiniće sve kako bi ostvario svoje namere. No, taj Alien ne napada samo spolja već živi sa nama, u samoj utrobi društva, i pojaviće se kada mu se najmanje nadamo, kao što se i u legendarnom filmu Ridlija Skota „Alien“ nastanjuje u utrobi ljudi i rađa se bizarno-spektakularnim iskakanjem iz stomaka pojedinca koji i ne sluti šta se krije u njegovoj unutrašnjosti. Takva se psihologija opasnosti stvorila u SAD posle terorističkog napada 11. septembra 2001. godine… “War on terror” postala je deviza koja je konsolidovala građane i dala odrešene ruke vlasti da bukvalno napada koga i gde hoće samo da bi zaštitila SAD od strašnih terorista koji se šetaju po američkim gradovima kao tempirane bombe. Tako je i zakon o tretmanu zarobljenih terorista ili pak onih koji to mogu potencijalno i postati, mada predstavlja “delimično” ukidanje osnovnih ljudskih prava, prošao u američkoj javnosti bez mnogo buke, jer je smatrano da je takav zakon neophodan kako bi se USA zaštitila od terorista – ljuta trava na ljutu ranu. Ratom protiv terorizma USA je uspela da “normalizuje” potrebu za tzv. preventivnim napadima koji će sprečiti moguću opasnost od terorista – bolje sprečiti nego lečiti. Prosto je neverovatno na šta sve građani pristaju kada su uplašeni raznoraznim spoljnim i unutrašnjim neprijateljima… Ali ne trebaju nama “strani” primeri, osobito ne mrsko-nam-američki egzemplari… Pogledajmo šta se to kod nas događa? Šta se iza brda, da ne kažem u ravnici, valja?!

Separatizam – kada građani Srbije čuju ovu strašnu reč momentalno padaju u trans i spremni su na sve, pa i da jogurt na “Banovinu” bace, a bogami i pušku u ruke uzmu. Grozni separatisti, koji žive u Vojvodini i stalno smišljaju psine i smicalice svojoj “matici”, su ta alien-bića koja gmižu po zdravom biću države Srbije i stalno kuju planove kako da iskopaju i drugo “oko sa lica”, jer su nam jedno oko – Kosovo – već izvadili, mada mi to nikada nećemo prihvatiti. Pa im (separatistima) nije dosta što zavode naivne građane i pune im glavu raznim opasnim idejama, već se to uskopistilo pa hoće i neke deklaracije da piše i na ustavna prava da se poziva kao da je Vojvodina država – bože ti sačuvaj. Poslednjih dana je upravo reč „deklaracija“ postala okidač za mržnju i svekolike frustracije i onako sluđenih građana. Zbog te nesrećne deklaracije pokrajinska vlast je proglašena separatističkom, a Bojan Pajtić je označen kao ustaški element koji uporno radi na otcepljenju Vojvodine od matice Srbije. Potvrda o ustašoidnim namerama proizašla je iz činjenice da je zakazana “sednica o deklaraciji” trebala biti, verovali ili ne, 10. aprila, da ne kažem travnja (aprilililililili-travanjinjinjinji) – na dan kada je osnovana ustaška državna tvorevina zvana NDH. Ovaj argument je potegao i sam predsednik Srbije Tomislav Nikolić, mada se dobro sećamo da je ovaj “ustaški” adut Toma nekada obilato koristio, pa je nazivao ustašama sve one koje je smatrao neprijateljima Srbije, osobito dok je bio u radikalskoj fazi, a naročito kada bi mu skočio “šešelj” u krvi. Podsetio se Toma na dobre stare dane, a patriotska Srbija poludela od sreće, ma jedva dočekali da sednu u autobuse i “spontano” krenu u Novi Sad, kako bi izrazili svoj protest protiv deklaracije, a posebno protiv ustaše Bojana Pajtića. Na “veličanstvenom” skupu, nezabeleženom u istoriji Novog Sada, koji je prevazišao čak i onaj skup iz 1988, ljuti SNS-ovci, SPS-ovci, DSS-ovci – podržani od strane manje poznatih sindikalaca, studenata i NVO-ovaca a bogami i “Našista” i “Obrazovaca”, uputili su zajedničku poruku separatističkoj vladi Vojvodine: ovo je Srbija! Povucite deklaraciju! Bojan Pajtić da raspiše izbore, a onda i da podnese ostavku!

Strah od drugog/drugačijeg, ili pak političko-populistički rečeno – neprijatelja, je i u ovom “deklaracijskom” slučaju kondenzovao strahove i frustracije građana u jednu zajedničku matricu – separatizam i strašne separatiste koji žele da nam unište Srbiju. Ako ste smogli snage da gledate i slušate govornike na “istorijskom” protestu, onda ćete lako uvideti koji je lajtmotiv bio najprisutniji kod svih oratora: širenje fame o separatizmu! A u osnovi svega je, opet moram da ponovim, strah – psihološki rečeno, a politička osnova se svodi, naravno, na izbore. Predizborna taktika je jasna: ako izgubimo Kosovo, to jeste potpišemo “sporazum”, onda ćemo težište da prebacimo na Vojvodinu i separatističke sklonosti unutrašnjih neprijatelja. Bes, razočarenje, strah građana zbog kosovske tragedije ćemo da usmerimo na Vojvodinu i tako ublažimo sopstvenu odgovornost, a vojvođansku vladu da optužimo za izdaju jer se bavila sobom, to jeste Vojvodinom, baš u tenutku kada smo gubili Kosovo. Ova taktika može lako dovesti do otvorenih sukoba i progona nevinih ljudi, što smo već videli i doživeli u Vojvodini, osobito kada se potegne separatistički i ustaški argument. Sezona lova je otvorena, a “divljač” za odstrel su građani Vojvodine! Spremite se na najgore jer ovi što danas vladaju poseduju veliko iskustvo u progonu i šikaniranju “nepodobnih” građana, a danas ste vi ti koji su nepodobni i ako se upinjete da dokažete suprotno bićete još sumnjiviji. Ovo, ljudi, nije “Veliki Brat” ili “Farma”, ovo je stvaran život koji će uskoro da nam se pretvori u pakao ukoliko se ne probudimo.

(Autonomija)