Čuda ima, a mi ne mislimo da je to ono kada neka bogorodica proplače negde u nekoj Murtenici – ne, mi smo zemlja čuda u pravom smislu reči.

Kosovska večera u Briselu nikako da se završi, a ako je verovati jednom vladici, ni ona iz 1389. godine nije još završena. Uostalom, zašto mu ne verovati. Čuda postoje i srećemo ih na svakom koraku. Pita se jedan komentaror čije tekstove rado čitamo i kaže kako su se rukovali „četnički vojvoda i drenički komandant“. Misli na vojvodu Tomu i H. Tačija. Osvanuo je 27. mart, koji je datum sećanja i ni reči u novinama o tome. Sa ekrana nas gleda nekakva kneginja Jelisaveta K. i kaže da je bilo bolje da smo pošli za Hitlerom, a i sama se pita šta je ovo sada. Boli nju štikla za hrabre oficire, za slavnog patrijarha SPC Gavrila Dožića, koji je svojim pokličem hrabrio narod da „nađu svoju dušu“ – tako je to nekako V. Čerčil rekao – i narod ju je našao.

Sedi četnički vojvoda na čelu laičke i sekularne Republike i baš ga briga za neki 27. mart 1941. Komesar Rasinskog partizanskog odreda i potonji komunistički velikodostojnik D. Ćosić sa ekrana godinama prosipa čisti rasizam – ono o Albancima kao nekakvom etničkom talogu ili smeću. A ugledni političar N. Čanak kaže da će Vojvodina „doći na red“ da bude još jedno srce Srbije. Možda će i tako biti kako Čanak kaže, ali šta ćemo onda i kuda ćemo. Trebalo bi, ako smo dobro razumeli neke političare, internacionalizovati pitanje Vojvodine. Zar ono nije već koju stotinu godina nije internacionalizovano, zar nije ustavno-pravna činjenica i ko bi sada dobio vetar u leđa ako tako bude. Možda baš oni koji i u ovom momentu žele neki vojvođanski separatizam – ko zna, u zemlji čuda uvek je moguće novo čudo.

A kosovsku večeru ne treba potcenjivati, jer to je naša konstanta baš onako kako su pesnici kazivali i danas kazuju.

Ko se ne seća one pesme iz ranih osamdesetih koja se pevala i kojom je veliki pesnik stekao slavu neprolaznu – ko se toga ne seća, taj nema ni srca ni duše. I danas kada je slušamo podilaze nas žmarci jer prava poezija to može da načini od čoveka, da pokrene ljude da se žrtvuju za čuda i to uvek nova – nama ta pesma čudesno i zlokobno zvuči, ali je lirski nerv uvek uznemiren kada je čujemo. To je čudo poezije, ali i čudo političko u pravom smislu reči. Ona zvoni i opominje:

Zbogom majko, sestro i nevesto
polazimo na suđeno mesto.
Zbogom leto, zbogom ljuta zimo –
odlazimo na Kosovo sveto.
Odlazimo da se ne vratimo.

Poezija je uistinu čudo – nismo mi to prvi rekli – a oni što za pesmom pođu, mogu počiniti i čuda i pokore svakojake. A ono da je onaj mladić iz Nazareta Isus, čiju majku znamo a oca ne – znamo samo poočima Josifa drvodelju – mrtve podizao da hodaju, da je po vodi hodio – ta je priča mitološka… Taj mladić je bio terapeut i zaista je čuda činio, ali najveće je to što je ukazivao da je život i realnost oko nas najveće čudo. A kada su ga sramno nevinog osudili, niko mu nije verovao, jer i apostoli su se razbežali – verovala mu je jedino ona devojka iz gradića Magdale koju zovu Marija Magdalena. Verovala mu je i kada su ga pogubili – do groba i posle groba. To je čudo. I to najveće čudo u koje niko – ili malo ko u Srbiji danas veruje – ne, mi ovde verujemo u čuda koja to nisu.

I eno u Pomoravlju se klanjaju drveću, vračaju i bogorade oko hrastova i mađije svakojake nude. I mošti, i uši od miša, i nokte od đavola, i pomasti svakojake. Srbija je zaista zemlja čuda, ali niko da osvrne oko sebe i da pogleda život koji je čudo. Čudo i lepota. Mi nosimo večeru precima i večeru mečki na Todorovu subotu u šumi. Čitamo knjigu uglednog doktora i teologa „Darovi naših predaka“ i čudimo se tome, jer takvih knjiga ima sijaset. Ovde svi vračaju, ne samo vračare iz Šašinaca, već i popovi i naučnici. I sve leče i isceljuju, a nikako da nađu lek protiv ljudske ludosti i gluposti. A vojvoda Toma preti ostavkom ako ne bude zadovoljan kosovskom večerom u Briselu. Ko zna, možda to ne bi bilo loše. I to bi moglo da bude čudo. A veliki pesnik „pije vodu u kojoj je okupan mrtvac“.

U zemlji na glasu po čudima čuda zapravo nema i skoro ga biti neće ako nas ne pogodi smak sveta – i tako dalje.

(Autonomija)