U većini gradova i opština u Vojvodini ekonomska slika poslednjih godina je sumorna, mnoga uspešna preduzeća su propala, privatizacija nije dala očekivani rezultat, a stopa nezaposlenih sve je veća, pokazala je analiza Nezavisnog društva novinara Vojvodine.
Autorka analize, rađene u okviru projekta „Mediji i lokalne samouprave“, Žužana Serenčeš rekla je za Radio 021 da ovi podaci karakterišu većinu lokalnih samouprava, uprkos višegodišnjim predizbornim obećanjima svih političkih aktera da im je podizanje privrede, privlačenje investicija i otvaranje novih radnih mesta prioritet. „Privredno okruženje karakterišu brojne propale ili neuspešne privatizacije, na šta posebno opominju primeri nekada velikih industrijskih centara, kao što su Vrbas i Sombor, koji su imali brojne poznate fabrike čije su kapije danas mahom zatvorene“, kazala je Serenčeš i kao očit primer posrtanja navela Titel, u kom je nekada bilo 3.400 zaposlenih u privredi, a danas 198.
Ekonomska analitičarka Vera Šoti smatra da je vojvođanska privreda najviše uništena politikom Slobodana Miloševića devedesetih godina prošlog veka, naročito za vreme ratova i tokom embarga međunarodne zajednice. „Poljoprivreda se u Vojvodini opet svela na osnovnu delatnost, a svi veliki proizvođači iz prehrambene i prerađivačke industrije su manje-više zatvoreni ili su propali. Kompanije su izgubile tehnološki korak sa razvijenima, jer se nije radilo i ulagalo. Istovremeno se u ovoj zemlji nije nikada poštovalo tržište i posledice toga se tek sada vide. Jako je teško sada naći rešenje šta raditi sa velikim zapuštenim objektima, kojih je u gotovo svakoj opštini u Vojvodini“, rekla je Šoti.
Sedam puta manje tržište
Vojvođanski sekretar za privredu Miroslav Vasin smatra da je razlog za loše funkcionisanje velikih preduzeća taj što su ona projektovana za vreme bivše SFRJ za sedam puta veće tržište od današnjeg. „Kada nemate tržište, ne postoji način da preduzeće funkcioniše. Imali smo i veliki broj loših privatizacija u Vojvodini koje su bila usmerene uglavnom na ta velika preduzeća. Mala preduzeća su fleksibilna i mogu lako promeniti delatnost, ali se to ne može kod velikih sistema.
Pogledajte samo novosadsku privredu gde su sva velika preduzeća u krizi, a slično je u celoj Vojvodini. Određen broj preduzeća uspeli smo da spasemo uvođenjem radnog stečaja, ali je nemoguće spasiti sistem koji je projektovan za sedam puta veće tržište“, ocenio je Vasin.
Analiza NDNV-a pokazala je da su katastrofalne posledice neuspešnih privatizacija bile u oblasti poljoprivrede, za Vojvodinu najznačajnoj privrednoj grani, gde je prodaja kombinata i zadruga često bila praćena aferama, uz učešće tajkuna sa sumnjivom prošlošću. Osim toga, iako u 36 od 45 opština i gradova u Vojvodini pretežno dominira poljoprivreda, lokalne samouprave skoro po pravilu nemaju planove razvoja ili fondove za podršku poljoprivredi.
Analiza je pokazala i da su teške posledice privrednog posrtanja praćene i nedovoljnim privlačenjem investicija u velikoj većini vojvođanskih lokalnih samouprava. „Samo opštine koje su uspele da iskoriste svoj geostrateški položaj privukle su značajniji broj investicija. Poznat je primer Inđije (500 miliona evra investicija), Pećinaca (300 miliona evra ostvarenih investicija) ili Stare Pazove i Subotice, ali se čak i u Rumi ili Šidu, opštinama koje imaju povoljan geografsko-strateški potencijal, u tome se nije uspelo“, rekla je Žužana Srenčeš.
Ona je kao negativne primere navela Kovin gde od 2000. godine nije realizovana nijedna investicija, odnosno Apatin, koji se nalazi u vrhu po prosečnim zaradama, ali od 2004. u toj opštini nije otvoren nijedan proizvodni pogon.
Zatvorena ekonomija i državni posao
Vera Šoti smatra da je najgore što su tranzicija i privatizacija kod nas rađene traljavo i sporo i što se nisu odigrale u pravom trenuku, kada su se još mogli dozvati investitori i stvoriti otvorena ekonomija. „Ovde to nije slučaj i država se u sve petlja i o svemu odlučuje, a ne pravi ono što je u ekonomiji normalno – da dovodi firme i omogući normalnu investicionu aktivnost. Ja ne vidim na pomolu ništa što bi izazvalo rast ekonomije i rast investicija“, kazala je Šoti.
Osim što se rast zaposlenosti beleži praktično jedino u lokalnim administracijama, kao i javnim i komunalnim preduzećima gde se kadruje i zapošljava po stranačkim kriterijumima, nezaposlenost u Vojvodini je veoma velika, često i iznad republičkog proseka. „Nekada moćni industrijski centri, kao što su recimo Vrbas ili Sombor danas imaju isti broj nezaposlenih kao i zaposlenih, Mali Iđoš čak ima više nezaposlenih nego zaposlenih“, zaključila je Serenčeš.
Vera Šoti je mišljenja da bi lokalne samouprave mogle da stvaraju male slobodne zone i da ne povećavaju troškove preduzećima koje posluju, na uštrb smanjenja deficita u svojim budžetima. „Opštine bi mogle da ukinu porez u delu koji im pripada investitorima koji otvaraju nove pogone na period od pet godina, ali to deluje kao naučna fantastika. Onda opštine sa svojim javnim preduzećima, koja su filijale za zapošljavanje rođaka i partijskih istomišljenika, ne bi imale od čega da žive“, rekla je Šoti.
Miroslav Vasin tvrdi da ohrabruje podatak što u Vojvodini posluje 37 radnih zona za privlačenje investicija pa je rezultat toga da je u pokrajini realizovano 46 odsto stranih investicija u Srbiji. Kao dobar primer naveo je i jaku dinamiku malih i srednjih preduzeća kroz udruživanja, o čemu se malo priča, iako okupljaju veliki broj preduzeća i imaju začajan izvoz. „Vojvođanski metal klaster okuplja oko stotinu preduzeća koja rade sjajno i imaju preko 300 miliona evra izvoza godišnje. Morali bismo da počnemo da ih posmatramo kao šansu za prevazilaženje problema i da zaboravimo priču o velikim preduzećima, jer ona nikada neće imati poziciju kao što su imala pre 20 godina“, zaključio je Vasin.