Pre nešto više od godinu dana sa nekoliko svojih kolega na mom matičnom Filozofskom fakultetu u Novom Sadu pokušala sam da organizujem Plenum, studentsko telo koje bi se pobunilo protiv birokratske hegemonije, kakvu po nalogu Vlade i nadležnog ministarstva „implementira“ birokratska mašinerija sastavljena od ekonomskih stručnjaka iz sektora za finansije i obrazovanje fakulteta. Želeli smo da se borimo protiv povećanja studenatskih troškova i nekritičkog propagiranja bolonjskog programa studiranja. Ujedinili smo se oko stava da se predstavnici studenata u Studentskom parlamentu zapravo ne zalažu za prava i interese studenata. Ujedinili smo se i oko stava da se institucija parlamenta pretvorila u deo večito gladnog birokratskog organizma Vlada-Ministarstvo-Univerzitet-Fakultet-Studentski Parlament-Potlačen student, i rešili da nešto preduzmemo, ne samo zbog nas nego i zbog narednih generacija studenata i studentkinja.
Taj pokušaj nam je na nekoliko načina bio sabotiran. Pojedini profesori su širili strah među studentima da smo mi jedna „militantna levičarsko-anarhistička grupa“, koja je tu igrala ulogu Sokrata i došla je da kvari njih, perfektno pasivnu omladinu savršeno prilagođenu sistemu. Povezivali su nas sa raznim organizacijama govoreći da smo došli da izvodimo revoluciju, da unosimo politiku u Univerzitet, da radimo ilegalne stvari, da smo čak i vrlo podložni primeni nasilja zarad ostvarivanja ciljeva. Dok su im za sve te optužbe, vetar u leđa davali upravo oni čija je stvarna dužnost da zastupaju interese studenata, a to se do momenta našeg spontanog organizovanja u Plenum nije videlo. Dobro naslućujete… Reč je upravo o članovima Studentskog parlamenta.
Ne samo da su sabotirali naš aktivizam, koji, uzgred, nije imao nikakve veze sa politikom niti sa bilo kojom organizacijom nego su oni sami politiku unosili u naš protest. Prozivali su kolege iz Zagreba, koji su došli da u atmosferi dobrih susedskih odnosa prenesu svoje iskustvo u organizaciji Plenuma, govorili da se „vrate tamo odakle su došli“, a jednog našeg kolegu su čak vređali na nacionalnoj osnovi, „apelujući“ na njega da se vrati „u brda, da čuva ovce na Durmitoru“. I naravno, kako već možete da pretpostavite, Plenum je bio osuđen na propast. Naše “kolege” parlamentarci, zajedno sa uplašenim studentima, okrenuli su nam leđa u momentu kada nam je bila potrebna podrška… (Naravoučenije priče: ne veruj sistemu ni u bajci.)
„Prestolonaslednik“ i principesa
Avaj, ne bih ja započinjala ovu priču da me nije na to podstaklo nešto što se desilo u sredu. Tog dana, koji će Pravni fakultet verovatno slaviti za „vjeki vjekova, amin!“ i ubeležiti u kalendar crvenom bojom, održana je tribina pod nazivom „Ustavna parlamentarna monarhija u XXI veku u Srbiji”. Na njoj behu prisutni „prestolonaslednik“ Karađorđević sa svojom veselom svitom, u pratnji srećnih rođaka, friško rehabilitovanih, i u Svetu SrBsku zemlju ukopanih kvislinga. Cilj tribine beše „diseminacija“ priče o monarhu kao suverenom božjem poslaniku koji je iz naroda, narodu podaren da ga štiti i brani, da ga voli i da mu pod njegovom uzvišenom ekselencijom teče med i mleko svaki dan. Na tribini su gostovali razni ljudi iz gradske vlasti, predstavnici nove kraljevske garde, spremnih boraca za monarhiju, neki profesori, neki stariji građani i građanke, neka deca u odelima i kravatama, sa reverima koje krasiše zlatne krune koje im je „prestolonaslednik“, pretpostavljam, lično uručio za ovu prigodu… Svi ti ljudi bili su na tom fakultetu, na toj tribini, i slušali bajke Čedomira Antića o tome kako je monarhija ono što je potrebno ovom društvu, kako je ovaj narod, za boga miloga, zaboravio sam na sebe u momentu kada je kvisling kralj Petar II sa familijom otišao u izgnanstvo, kako je jedini način da se Srbin vrati samom sebi taj da se pokloni „prestolonasledniku“ i njegovoj principesi i da im pokaže koliko su mu oni bitni i značajni u životu… Ovu patetičnu šaradu povremeno su podstrekivali pokliči “Živeo Kralj!” i feedback zajapurene monarhističke omladine i ostarine: “Živeo!”
I tako je protekao još jedan dan na Pravnom faklutetu. Mladići i devojke, sve vitezovi i vojvotkinje wannabe u situaciji u kojoj samo bogati ljudi i pripadnici srednjeg sloja društva koji je u nestajanju mogu da se obrazuju, kliču „prestolonasledniku“, koji od svog silnog vremena na raspolaganju u životu još uvek nije čestito naučio da govori ni maternji jezik na nivou deteta od pet godina. Tako ti isti mladići i devojke iz raznih desno orijentisanih grupacija simbiotično i u transu podržavaju vraćanje svoje vlastite zemlje u mračan period kada su ovim prostorima vladali Karađorđevići, koji će u svetskoj istoriji (koja pamti duže od prosečnog Srbina i Srpkinje) ostati upamćeni i po bliskim odnosima sa okupatorom za vreme Drugog svetskog rata, ma kakve svilene rukavice humanitarnih radnika sada imali na svojim rukama. Njihovi preci uprljani su krvlju svih onih koji se nisu slagali sa ideologijom Velike Srbije.
Prosto je zaprepašćujuće kako lako pojedinci upadaju u trans kada se za katedrom, kao za govornicom, pojavi Čedomir Antić, sav siguran i kočoperan pred Nj. K. V. Međutim, daleko je više za zaprepašćenje njihov bezobrazluk da svesno krše Ustav ove zemlje pretvarajući Univerzitet u mesto za promociju desnice i vođenje najgore političke propagande zasnovane na falsifikovanju istorije.
Univerzitet bi trebalo da bude institucija u kojoj studenti i studentkinje dolaze da svoje živote ostvare putem obrazovanja kao budući nosioci razvoja ovog društva. Uvažene ekselencije i kvazinaučni radnici, fakultet nije mesto na kome treba da sprovodite agendu kao te sive i kišne srede! Gradski čelnici i uvaženi dekane Pravnog fakulteta, treba da vas je sramota što ne samo da ste prekršili Ustav i zakone ove zemlje nego ste priču o monarhiji upakovali u fin omot i na njega stavili izdajničku mašnu falsifikata i gnusne političke propagande, koja za cilj ima porobljavanje ionako dovoljno išibanog naroda bičevima buržoazije i kapitalizma. Možda ćete jednom shvatiti da nemate prava da radite sve ono što vam je volja zarad zadovoljenja partikularnih interesa. Možda ćete jednom uvideti kako je istinita ona krilatica o pravdi sporoj ali dostižnoj… Morate znati da, ma koliko ga zavaravali propagandom, ma koliko on trenutno bio zaveden vašim uvežbanim govorima, narod će uspeti da pronađe put do istine…
„Živeo kralj!“ ili „Sieg heil!“
Do tada ovom zemljom će vladati „naučnici“, kraljevići kvislinzi, političari bez morala, otrovani građani i omladinci… U Srbiji danas najlakše je biti monarhista, desničar i fašista najlakša je stvar, a najteže iskreni levičar…
Reći će neki da je ovaj članak pristrasan… Evo, priznajem da jeste! Jer, ako pristrasnost znači da biram da jedinu istinsku revoluciju vidim u borbi radnika protiv monarha svih vrsta, ja jesam pristrasna… Ako je pristrasnost da ne verujem kolaboracionističkim sledbenicima i, u zamenu, poverenje dajem proleterijatu a ne kralju i buržoaziji, ja jesam pristrasna! Zato monarhiju ostavite za svoje čajanke, ne propagirate je na Univerzitetu! Univerzitet je obrazovna ustanova, a ne poligon za sluđivanje omladine vašim fantazijama.
P.S. Nisam do kraja sigurna da li je hipnotisana masa kvislinga na Pravnom fakultetu, na fašističkoj tribini „Ustavna parlamentarna monarhija u XXI veku u Srbiji“ vikala „Živeo kralj!“ ili „Sieg heil!“…
(Autonomija)