Milutin Mrkonjić, ovovekovni ministar saobraćaja prvi je u prošlom veku koga je zaposela brzina. Čovek današnje vlasti je bio idejni tvorac propalih projekata „Beograd na Savi 2000“, „Kineska četvrt“ i „Brze pruge Srbije“. Sajt Istinomer je poručio da je 85,7 odsto Mrkonjićevih izjava ministarska laž. Za to neće biti kažnjen ni na onome svetu, jer je Mrkonjić jedini ateista u vladi svetovne države. (Tamara Kaliterna, Svi šprintovi Srbije, 16. 2. 2013, Autonomija)
Ovaj tekst Tamare Kaliterne inspirisao me na razmišljanje i tako dođoh, ničim izazvan, na ideju o osnivanju udruženja “Osluškivača javnosti”, koji bi reagovali na svaku laž i nepodoštinu naših političara i “političkih radnika”, a osobito bi obratili pažnju na one koji se izdaju za “državne” intelektualce. Evo prilike da se pošteni i nezavisni intelektualci – i svi koji se tako osećaju – angažuju na nečem konkretnom… Da se nadovežu na projekat „Istinomer”… Znači, nema više palamuđenja sa visina intelektualizma, već lepo da osluškujete i prepoznajete svekolike laži i gluposti raznih političara i “analitičara”, a onda ih pakujete i arhivirate u zasebne fajlove, a potom javno prozivate na odgovornost. Može ovo udruženje biti i agencija, a još bolje kada bi bili pri vladi kao što je Agencija za borbu protiv korupcije, jer tako bi i vlast pokazala dobro volju da želi da se razračuna sa lažljivcima i demagozima u svojim redovima. Dobro, znam, već se pitate: a gde to ima? Ne znam, verovatno nigde, ali je Srbiji to itekako potrebno, zbog sebe, a i da se, malo po malo, odvoji žito od kukolja, to jeste da se pokažu pošteni intelektualci naspram onih koji su korumpirani i rade za nečije partijske interese. Neka konačno iz sene izađu oni koji žele da formiraju javno mnenje Srbije bez laži i obmana, oni koji neće povlađivati nikome, pa čak i da to znači biti u manjini (vox populi, vox dei – nije baš uvek u interesu demokratije). Znam, zvuči utopistički, bar na prvi pogled.
Još davnih devedesetih slušao sam od raznoraznih domoljuba kako će u Srbiju kada se promeni vlast odmah da nagrne intelektualna elita koja se nalazi u egzilu. Naravno, ova “elita” sedi princu-prestolonasledniku sa desne strane, dok sa leve su “naši” biznismeni koji ceo život skupljaju kapital kako bi ga uložili u otadžbinu čim dođu demokratske promene. Ovi domoljubi su bili ekipa “novoromantičara” – kako sam ih sam prozvao, koji su u sebe inkorporirali stare ideje nacional-romantizma, a oni su pak verovali u “dolazak cara”, “mesije”, “pokoljenja”, koje će Srbiju postaviti na pijedestal međ’ ostalim državama Evrope. I onda sam, a sad pogotovo, bio vrlo skeptičan prema ovim bulažnenjima i, na žalost, bio sam u pravu… Došle demokratske promene, a od intelektualaca ni traga ni glasa (čast izuzecima, ali znate već priču o njima), već se dobro poznata intelektualna “bratija” prestrojila i počela da “gudi” o tome kako su demokratske promene došle prerano, kako su Đinđić i svi oko njega “sumnjivi” zbog svojih veza sa Zapadom ali i kriminalnim strukturama u Srbiji, kako samo Koštunica Srbiju spasava itd. Gledao sam i slušao pojedine intelektualce, koji su se borili protiv režima Slobodana Miloševića, kako najedanput okreću leđa demokratskoj Srbiji i počinju da izražavaju krajnji skepticizam prema vrednostima koje su i sami nekada zastupali. Šta se desilo? Odakle najedanput takva transformacija? Da li su pristali da za novce i privilegije zastupaju “nečije” interese? Ili su pak već bili vrbovani od strane tajnih službi koje su ih sada usmerile na kritiku nove vlasti? Mislite da umišljam? Pa potrebno je samo napraviti malo poređenje između prošlosti i današnjice pa ćete doći do zanimljivih podataka…
Često slušamo o tome kako pošteni intelektualci ćute i tako popuštaju pred onima što prave buku i proizvode bes u javnosti. Ja ne poznajem takve intelektualce… Znam neke poštene, dobre i pametne ljude koji neće da ćute, pa makar ih to i koštalo javne osude. Neću da im kažem imena, kao što nisam izneo ni jedno ime onih “sa druge strane”, a kojih je neuporedivo više. Ako pratite događanja u Srbiji, onda sigurno znate i sami ko koliko vredi: ko je bedno piskaralo a ko pisac, ko samo pravi larmu a ko priča razumno, ko je nacionalistički “tribun” a ko zastupnik interesa javnosti, ko se prodao a ko ne bi ni za svu nebesku Srbiju.
Neki dan odem na neku tribinu u Kulturnom centru (Zrenjanin). Tema tribine je bila interesantna: “Vikiliks i Srbija”. Ali, nisam obratio pažnju na to ko će da priča na ovu temu… Ispostavilo se da je gost tribine “vrsni” novinar i politički analitičar časopisa “Pečat” – obećao sam da neću spominjati imena. E to da ste čuli, sve bi vam (ili pak ništa) bilo jasno. Čovek je, analizirajući Vikiliksove depeše diplomata u Srbiji (najviše američkih), došao do zaključka da većina političara, intelektualaca, a o NVO organizacijama i da ne pričamo, radi za Amerikance, tačnije za CIA. Jedina svetla tačka u mraku opšte izdaje jeste Vojislav Koštunica, koji se hrabro bori za Srbiju protiv Zapadnih vragova. Slušao ja to jedno sat vremena (eto kakav sam mazohista), a onda napustio skup jer sam počeo sve glasnije da se smejem, a uplašio sam se da ću možda na kraju i da se izbljujem, što svakako ne bi bilo lepa slika za “stručnu” javnost koja me okruživala u tom trenutku.
Zbog svih tih intelektualnih mutivoda trebalo bi napraviti udruženje koje sam spominjao na početku ovog teksta. Neka svi budu izloženi kritičkom oku i uhu “Osluškivača”, pa kom obojci a kom opanci. Problem je samo u tome što onda od intelektualne elite u Srbiji ne bi baš ostalo mnogo, tek po koji pojedinac… Bojim se da bi SANU, zbog novonastale siutacije, sam predložio gašenje ove akademske organizacije, kao i suviše profanisane u prošlosti ili pak potpuno indolentne u sadašnjosti. Mislim da čak ne bi bila ni potrebna neka striktna zakonska sankcija za prozvane tzv. intelektualce – možda neka lustracija – već samo javna osuda i moralna packa u vidu podsećanja šta je sve dotični činio. Mislite da je ovo nedemokratski i da ulazi u domen slobode izražavanja – pa sasvim moguće… Osobito se ovi, koji su se godinama služili nedemokratskim “metodama”, raskukaju zbog lošeg tretmana nad njihovim demokratskim pravima kada budu pozvani na odgovornost.
Da li je ideja o osnivanju udruženja slobodnih, poštenih, nekorumpiranih intelektualaca utopija? Ne, nije… Utopija je ono što pričaju vajni nacionalni tribuni i mutivode, salonski brbljivci koji se prodaju za siću; utopija je Srbija koju nam ovi intelektualci nude! Odgovornost pred javnošću je realnost koja tek treba biti postignuta u Srbiji, a intelektualci trebaju da pokrenu ovakvu inicijativu i da se založe za stvarnost iznad utopije nacional-romantizma. Vojvodina ima taj intelektualni potencijal i ovde neki intelektualci mogu da preuzmu odgovornost i hrabro ukažu na one koji ne zaslužuju da pripadaju društvu odgovornih…
(Autonomija)