Enigma – na ruskom se to kaže “golovolomka” – nije mala i niko nije siguran šta sve to znači – da Novi Sad bude glavni grad Srbije.
Donedavno samo se za gušu nisu hvatali kada neko kaže da je Novi Sad glavni grad Vojvodine. Buka i bes. To ne može biti, vikali su na sav glas, jer Vojvodina je Srbija. Sada je sve stavljeno naglavačke, pa će biti obrnuto, i ovako i onako. Istina, više onako nego ovako. Kao da to nismo imali, i imamo i sada. Sudbina Novog Sada se kroji u Beogradu, a Srbiji od Novog Sada – hoće li poći napred ka EU, odnosno tamo prema Briselu i Evropi. Zbunili su se svi, pa i oni koji to predlažu, jer imamo ne samo dve Srbije, nego i treću. Nedavno smo razgovarali s jednim učenim građaninom koji se bavi istorijom – to naglašava – koji kaže da je nabolje rešenje za glavni grad ne neki tamo Beograd ili Novi Sad, već Ras poviše Novog Pazara, gde je car Nemanja držao svoju “osmu sednicu”, odnosno sabor u Rasu, koji je doneo odluke od dalekosežnog značaja. Tu su potučeni oni koji drugačije misle i veruju, a “načelniku njihovome blagi vladalac ureza jezik u grlu”. Ostavimo se istorije, ovo sada je muka naša. Vrhovne pravne instance će biti u Kragujevcu gde je Knjaz Miloš motkom delio pravdu, i tako dalje. A vojvoda Toma N. će stolovati među autonomašima, možda u nekom dvoru u Moroviću, recimo. Ko zna, može i tako biti, jer nema jedne Srbije, već ih ima na tuce. Postoji još jedno rešenje, ali se toga niko ne seća – da nam prestonica bude u Peći, gde zvanično stoluje patrijarh srpski. Tamo još nije zvanično raspuštena patrijarhova Garda, sastavljena od Rugovaca sa starinskim puškama i belim šubarama.
Predlog da se Vojvodina umiri i da Novi Sad bude glavni grad nudi nekakva politička organizacija Treća Srbija – opširno ga obrazlaže.
Gospodin se zove Aleksandar Protić i on je čelnik ove zaumne decentralizacije. Ideja nije nejasna i njen čelnik barata pojmovima iz političke istorije, ali mu sama istorija nije jasna. Tako će biti pacifikovan vojvođanski separatizam – veruje čelnik stranke – a nije jasno gde u ovom momentu vidi taj separatizam. Ako je decentralizacija ovo što nam predlaže, biće i šumadijskog separtizma, a nije isključeno da će se i Bajčetina – to je srpski Kumrovec – otcepiti jednog dana i ko sve ne. Opasnost je beogradizacija Srbije, veruje ovaj čelnik, kao da nema opasnosti od novosadizacije, pa i bajčetizacije i tako redom. Nismo sigurni više ni u političko raspoloženje u Mrčajevcima. Osnovnu ideju smo razabrali – da se ukine vojvođanska autonomija, pa ćemo posle lako, jer ona je problem po autoru. Na zanimljiv način A. Protić barata istorijskim podacima. Vojvodina je imala ozvaničeni subjektivitet 1848–1849. godine i to je bilo u vreme patrijarha J. Rajačića. Istina, tada se zvala Vojvodovina. Izdavala je pasoše građanima sa kojima su mogli putovati ne samo na teritoriji Monarhije, već i po svim zemljama sveta. I putovali su bez problema. Ljupka jedna priča govori o tome, a istinita je – neki jedinac sin iz nekog tu vojvođanskog mestašca putovao je diljem sveta. Studirao je u Budimu, pa u Lajpcigu, pa bio u Londonu i Parizu. Bio je i u svim zemljama engleskih kolonija preko mora, pa su ga Srbi – zvao se Miodrag Petrović – prozvali Morski i fatalno mu se to obilo o glavu. Prvi je na srpski jezik prevodio velike svetske umove, pa je preveo i delove Mahabharate i Ramajane, drevne indijske spevove. Učinio je mnogo za srpsku kulturu, i došao je u Beograd da se nastani. Prevodi su bili cenjeni i doprinos su srpskoj kulturi, ali se neki tabloid beogradski setio da napiše kako je gospodin Morski folirant i ne zna sanskrit i tako samo folira. Čovek je zapao u krizu, bruka je to bilo i nikuda nije smeo da izađe od bruke. Nije nesrećnik ni rekao da prevodi sa sanskrita, već sa engleskog i francuskog, te nemačkog – ali je pukla bruka da ne zna sanskrit. Mesecima nije izlazio iz kuće. Patio je. Pošao je ulicom čaršijskom i šegrt koji je čistio ulicu pred radnjom je povikao – Eno onog foliranta što ne zna ni sankrit. Gazda je šegrtu udario šamar da se smiri. Ali bruka je ostala i čovek je nestao nekuda. Nema dokaza da su svi Srbi u Novom Sadu ili Beogradu tečno znali sanskrit, ali njega je beogradska štampa obeležila. Tabloida je tada bilo više nego danas i imali su ogroman uticaj. Sve se prvo iz njih saznavalo. Nesrećni Miodrag Petrović zvani Morski je bezmalo poludeo i od stida nije smeo na ulicu, svi su za njim vikali – Ma, to je onaj što ne zna ni sanskrit.
Naše palanačke zgode su tužne – mi nemamo ni državu, a hoćemo autonomiju. Pa nam i to malo. Sada izmeštamo Beograd u Novi Sad i baš nam veselo ide. A gospodin Morski je zadužio našu kulturu svojim poliglotskim darovima. I kad sve budemo premestili i izmestili, tek nas onda čekaju muke.
Veje sneg i pokriva ravnicu, a čaršija i u Novom Sadu i u Beogradu nema gde da sakrije svoju golotinju.
(Autonomija)