Gorko sam se tu našalio s profesorom i sa sobom. Rekao sam da moramo sačuvati filozofski mir. Mi etičari ipak smo nekakvo daleko Sokratovo potomstvo. Štaviše, moramo biti i zadovoljni, jer još nam nijesu prinijeli pehar otrova pjegave kukute. Obojica smo znali da iz te gorke šale probija spoznaja koja je nepodnošljiva. Narodi koji puštaju da im ološ progoni valjane – posebno najbolje – ljude, moraju trunuti u duhovnoj i materijalnoj bijedi! (Milenko A. Perović, Filozofski mir, 29.12.2012, Pobjeda)

Profesor Milenko Perović mi je predavao Nemačku klasičnu filozofiju i Etiku dok sam bio student devedesetih godina prošlog veka. Kod njega sam i diplomirao. Sećam se da nas je “ubijao” Hegelom i da je gotovo svako predavanje, pa i ako nije bilo direktno vezano za ovog velikog nemačkog filozofa, imalo hegelovsku recepciju. Često sam se pitao kao student čitajući Hegela: zašto nisam poslušao svog oca i postao zubar umesto što se mučim sa Hegelovom filozofijom? Taman kada bih pomislio da sam nešto shvatio čitajući Hegela, onda bi mi profesor Perović dao do znanja da sam još uvek daleko od pravog razumevanja hegelovske dijalektike od koje mi se često sve tumbalo u glavi (sećam se junaka Muzilovog romana „Čovek bez svojstava“ koji, čitajući Kanta, oseća kako mu mozak škripi). Bilo kako bilo, završio sam fakultet, ali me je pomisao da Hegelovu filozofiju nisam razumeo na pravi način kopkala i nije mi dala mira. I neki moji kasniji pokušaji u filozofskoj recepciji često su me navodili upravo prema Hegelu, ali nekako više intuitivno bez prave “spekulativne” veze… A onda sam shvatio da ključ razumevanje hegelovske filozofije nije samo u razumevanju njegove visoko-teorijske spekulacije već u kritičkom nemirenju sa stvarnošću u kojoj živiš. Hegelovsko “zmajevsko” seme kritičkog promišljanja kada jednom shvatiš i doživiš, više nećeš nikada zaboraviti, jer ta kritika postaće ti ne samo uzor već i način života koji se ne miri sa tzv. činjenicama. Ne radi se ovde o idolatriji prema nekoj filozofskoj veličini već pre o jedinstvenom iskustvu kritičkog mišljenja koje vam otvara horizont slobode i dostojanstva ljudskog postojanja, jer nije dovoljno biti da bih mislio, moraš biti svestan da si, pre svega, biće koje kritički promišlja stvarnost. Filozof koji ne stoji iza svojih reči i dela promašio je profesiju i trebao je da se bavi politikom, na primer… Ako misliš da možeš da filozofiraš, onda budi čovek pa to i radi, suprotstavi se, izreci svoj stav i podnesi posledice koje on nosi. Filozofirati ne znači sedeti negde “pod drvetom u hladu” i iznositi neke ne znam ti kako pametne misli, ne, filozofirati znači držati život čvrsto u rukama i boriti se dostojanstvo za slobodu, jer čovek je jedino biće koje može biti svesno i svoje slobode. Slobodna i autonomna (samosvesna) svest su najveće tekovine nemačke klasične filozofije, a Hegelov doprinos je tu ključan, jer nam je ukazao da ništa ne može da spreči kritičko promišljanje, a taj stav je, opet, postao prava noćna mora svekolikim autoritarno-političkim režimima.

Hegelov liberalizam biće osnova iz koje će proizaći moderna svest o slobodnom društvu kao i potreba da se za takvo društvo bori i brani od napada autoritarnih struktura, jer sloboda nema cenu. U jednom od mnogobrojnih pogroma Jevreja u nemačkoj istoriji (naravno, ne samo nemačkoj već u istoriji cele “moderne” Evrope), Hegelovi studenti su puškama branili svoje sugrađane jer su znali da napad na Jevreje znači napad na ljudsko dostojanstvo i pravo da misliš i živiš drugačije. Ne možeš zagovarati slobodu, a stajati sa strane i gledati kako se nekom drugom oduzima pravo na slobodan život jer dostojanstvo znači ne činiti ništa drugima što ne bi i sebi poželeo (Kant) i ne možeš biti slobodan ako to i drugi/drugačiji nisu.

Kao što se može zaključiti, nisam baš mnogo napredovao u filozofskim studijama jer eto pišem o stvarima koje se danas, manje-više, podrazumevaju… No, to” podrazumevajuće” je iziskivalo, i iziskuje, mnogo napora, krvi i ljudske nesreće, jer srećne stranice u istoriji jednog naroda su prazne stranice – kako to Hegel kaže. O slobodi i ljudskim pravima nikada neće biti sve rečeno dok god postoji potreba da ljudi brane ono što im po prirodi stvari i pripada.

Pre nekoliko godina bio sam u Novom Sadu na antifašističkom skupu koji je bio veliki bezbednosni rizik – policijski rečeno, zbog pretnji novonacista da će napasti učesnike. Bez obzira na veliki kordon policije koji nas je “štitio”, novonacisti su nas napali i zasuli kamenjem… Nisam mogao da verujem svojim očima jer dok su nas „skinhedi“ gađali kamenicama, policija je formirala “kordon” između nas i neofašista kako ne bi došlo do još većih incidenata. Tada sam shvatio značenje Adornove misli da će fašizma biti dok god postoje društvene pretpostavke da se on desi, i upravo taj policijski kordon mi je otvorio oči za jednu prostu, ali bitnu društvenu pretpostavku: svaka vlast je nasilje nad ljudima! U celom haosu koji je nastao, a čemu je bitno kumovala policijska “zaštita”, prva pomisao mi je bila da moram negde da se sklonim od kamenica koje su letele na sve strane i razbijale glave ljudima oko mene. Prirodni, animalni strah za opstanak me je terao da bežim glavom bez obzira… A onda sam video profesora Perovića kako mirno i dostojanstveno korača ispred mene, kao da je u šetnji. Toliko me bilo sramota sopstvenog kukavičluka da se nisam ni javio mom profesoru… Ali sam nastavio njegovim koracima, mada nije lako. Težak je to put, moj profesore, grbav, pun uspona i padova (mnogo više padova), ali ga ne bih menjao ni za šta na svetu. Hvala vam, profesore, i ne dajte se avetinjama! Činjenica je, profesore, da se mnogo zla napatilo ovde gde mi živimo i pritiska nas svaki dan sve gore… Ako, tim gore po činjenice! – to sam ja od Hegela naučio.

(Autonomija)