Po prvi put u istoriji, neki studentski pokret je pobedio na izborima i preuzeo vlast u nekoj državi sveta. Bilo je to u našoj zemlji pre nekoliko nedelja.

Stotinu mu blokada, plenuma i nalepnica po liftovima, postali smo – studentska nacija. Doktorati i naučni radovi se sami pišu, a postojeći udžbenici prepravljaju ili ubrzano apdejtuju. I jeste bilo sličnih, ali nikada baš ovakvih slučajeva. Dakle, postoje istorijski primeri u kojima su studentski pokreti srušili postojeću vlast, učestvovali u formiranju nove vlade, čak i dobili mesta u izvršnoj vlasti. Međutim, da studentski pokret preraste u organizovanu političku snagu koja na izborima osvoji toliku parlamentarnu većinu i ovako svrgne korumpiranog autokratu ili diktatora – jeste čudo neviđeno na kugli zemaljskoj.

Na primer, u Bangladešu u avgustu 2024, studentski protesti protiv sistema kvota za zapošljavanje prerasli su u masovni narodni ustanak. Nakon petnaest godina vlasti, premijerka Hasina je podnela ostavku i pobegla iz zemlje, a formirana je prelazna vlada koju je predvodio nobelovac Muhamed Junus. Dvojica studentskih lidera, Nahid Islam i Asif Mahmud, postali su članovi prelazne vlade, a studentski aktivisti su potom osnovali i sopstvenu političku stranku, Nacionalno-građansku partiju (i koja se potom nije proslavila na izborima).

Međutim, studenti u Bangladešu nisu sami preuzeli premijersku funkciju, niti su formirali vladu isključivo od svojih predstavnika. Zatim, u Nepalu u septembru 2025, masovni protesti mladih protiv korupcije, nepotizma, cenzure i zabrane društvenih mreža (uz najmanje 73 mrtvih na protestima) doveli su do pada vlade, a novo rukovodstvo je izabrano na glasanju oko 7.586 mladih na društvenoj mreži Diskord. I ovde nova vlast nije nastala direktno iz studentskog pokreta, a novi i mladi premijer Balen Šah nije bio studentski lider protesta, već popularni reper, gradonačelnik prestonice (Katmandua), i simbol generacijske promene.

A valja spomenuti i omladinu i studente sa Šri Lanke koji su 2022. godine zbog nestašice goriva, hrane i lekova pokrenuli proteste i okupaciju trga u Kolombu, te upali u predsedničku palatu, pa je predsednik podneo ostavku i pobegao iz zemlje. Ali, parlament je za novog predsednika izabrao pripadnika starog političkog establišmenta. Studenti su, dakle, nedavno srušili režime u Bangladešu, Nepalu i na Šri Lanci, uticali na izbor ili dobili neke predstavnike u prelaznoj vladi, ali ništa više od toga.

I „Plišanu revoluciju“ u Čehoslovačkoj 1989. godine pokrenuli su studenti blokadama univerziteta, što je preraslo u generalni štrajk i masovni pokret koji je srušio komunistički režim. Ali, vlast nije preuzela studentska organizacija, već širi opozicioni i disidentski pokret (Građanski forum). Uzgred, još u maju 1876. u Turskoj, studenti islamskih verskih škola organizovali su proteste protivu korupcije i apsolutističke vlasti. Ovaj pokret je zahtevao ustav i demokratiju, te doprineo svrgavanju velikog vezira i sultana Abdulaziza. Međutim, nisu studenti preuzeli vlast – njihova uloga bila je revolucionarna, ali ne uloga nove vladajuće političke organizacije. Zatim, i američki studenti su šezdesetih godina blokirali Berkli, Kolumbiju i ostalo, protestujući protiv rata u Vijetnamu i boreći se za građanska prava, ali bez preuzimanja vlasti.

U Parizu su 1968. isto protestovali na univerzitetima u Nanteru i Sorboni zahtevajući više jednakosti i društvene slobode, pa su u Francuskoj usledili generalni štrajk i novi izbori – na kojima se de Gol vratio jači nego ikad. Studentska pobuna u Pragu 1968. („Praško proleće“) ugušena je sovjetskim tenkovima, a slično je bilo i u Poljskoj. Najzad, uprkos uspešnim protestima, nisu studenti preuzeli (lokalnu) vlast u Srbiji 1996/97, kao ni studenti iz pokreta „Otpor“ 2000. godine, već jedino stranke i lideri opozicije.

I onda na scenu stiže Srbija danas. Kao prva u svetu ili svetski prvak, i to u izlaznosti, mobilizaciji, organizaciji i – demokratiji. Ko je mogao da pretpostavi? Dakle, jedino u Srbiji 2026. je nestranački i protestni studentski pokret prerastao u izbornu političku organizaciju i osvojio parlamentarnu većinu, a zadržao studentski identitet i legitimitet (umesto da se utopi u postojeću opozicionu strukturu), tj. pretvorio protestnu mobilizaciju u organizaciju sa mandatom da formira vladu. A čim je kontrolorima bilo pokriveno baš svako izborno mesto, odjednom je kao balon ili sapunjavi mehur puklo. Pa se i Ćacilend povukao kao spolovilo posle hladnog tuša. Sada deluje jednostavno, ali je trebalo mnogo zavoja, flastera, dušeka i razbijenih vilica od sela do sela naše zemlje studentske. Jer u pitanju nije bila samo borba protiv neke političke stranke, već i protiv celog uzurpiranog sistema: policije, tužilaštva, medija, huligana i crkve. Trebalo je mnogo znanja i volje i muda da bi se, pre svega, pobedio strah. I da bi se mi, hronični gubitnici ili zapušteni gubitaši, ubedili da – pobeđujemo. Jedino su studenti bili samouvereni i ostali odvažni svojim kultnim „Nisi nadležan“, tj. „Car je go“.

A nadajmo se da nas čeka još istorije. Jedno veliko spremanje kakvo je neviđeno na ovim prostorima. Najveća akcija hapšenja korumpiranih političara i privrednika u Evropi u 21. veku, možda? Da studentska vlada obezbedi nezavisno sudstvo, demontira službe bezbednosti i oslobodi medije. Osvajanje vlasti vaistinu nije isto što i transformacija društva i države razvaljene lopovlukom i korupcijom, i za šta je potrebno mnogo više od izborne pobede. Pa ipak, „Studentska nacija“ jeste dobila mandat upravo da rasformira sistem i promeni Srbiju u pravcu demokratije, vladavine prava i nezavisnih institucija.

Pa ljudi od studenata već traže sve i svašta što ih tišti – i javne prenose suđenja („Naški tribunal“), porez za SPC, parkove na mestu preorane RTS i Politike, zabranu pušenja u kafanama (naopako), pa i kazne za one što u punjenim paprikama odvajaju papriku od mesa (normalno). Ali, kako je izvrsno istakao Refik Hodžić: „Nisu studenti donijeli odgovore na sva pitanja koja nas bole, ali su donijeli nešto bez čega do tih odgovora nikad nije bilo moguće ni doći“ – „oslobodili su prostor u kojem se može početi živjeti, misliti i razgovarati drukčije“.

I onda, narod je nedeljama pijan i mamuran, pa iznova pijan, od kapljica pravde koje se dešavaju trenutno. Ova pobeda jeste generacijska i akademska, pomalo i srednjeklasna, ali u biti građanska i svenarodna. Ipak, ništa od toga ne bi bilo bez studenata. I svi su oni diplomirali pre roka – odbranili svoj završni rad summa cum laude, takoreći. Indeks je pobedio i kupljene diplome i partijske knjižice. Kao i pendrek, propagandu, i onaj prokleti ugovor o radu na određeno vreme. I zato, studenti su odistinski srpski heroji. A prvo su prekrečili grafite mržnje i ratnog zločinca Mladića. A onoliko se drobilo o studentima kao zatucanim kleronacionalistima zbog dve-tri ikone na protestima, i jerbo „ne slušaju ploče i ne sviraju rok“. Parafrazirajući Mate Parlova: kako studenti mogu biti nacionalisti ako su prvaci sveta? Ako je galaksija nazvana po njima?

Po prvi put igde ikada, imamo domovinu i državu-naciju koju će da grade – studenti. Jeste, kroz utabano-kvarljivi sistem predstavničke demokratije, ali i na osnovama one horizontalne ili direktne demokratije, vraćajući sve(t) i politiku svojim korenima. Uostalom, „plenum“ je i antropološki fenomen: način na koji su naši preci ili ljudi iz društava malog obima donosili odluke i rešavali probleme hiljadama godina. Sedeći uživo i svi zajedno pred logorskom vatrom, razgovarajući šta, kuda i kako dalje snagom znanja i argumenta.

To je taj famozni plenum. Dakle, studentska kultura, studentska politika, studentska ekonomija, studentska tehnologija, studentska etika i estetika itd., bespovratno se uvlače u naše društvo i zajednice. Ovo je postala studentska zemlja, studentska nacija, prva i jedina na svetu. Kao sociolog i kolumnista, pa i profesor univerziteta, osećam jedino golemu radost i ponos zbog toga – naše nacije.

(Danas/foto: Autonomija)