Studenti u Srbiji pobedom na izborima ostvarili su neverovatnu političku odiseju bez istorijskog presedana koja je uzdrmala sve političke kategorije, ocenio je francuski portal „Kurije enternasional“ (Courrier international).

Veoma čitani francuski portal prenosi opsežnu analizu Slobodana Simovića sa hrvatskog sajta „H-Alter“, u kojoj se podvlači da je to „neviđen poduhvat horizontalne organizovanosti, solidarnosti i neposredne demokratije“.

Simović, za koga „Kurije enternasional“ navodi da živi u Holandiji, a u Beogradu je studirao i doktorirao filozofiju i istoriju, je istakao da je „pokret, nastao iz protesta protiv nasilja i institucionalne neodgovornosti“.

Pokret, podvlači se u analizi, „organizovan horizontalno, bez klasičnog rukovodstva, bez koalicije sa postojećim opozicionim strankama i bez prepoznatljivog moćnog međunarodnog pokrovitelja, je uspeo da pod sopstvenim imenom i brendom osvoji apsolutnu parlamentarnu većinu“.

Simović smatra da „ako nova vlast uspe da ostvari svoje osnovne ciljeve, a horizontalne mreže građanskog samoorganizovanja nastave da se razvijaju, u Srbiji bi mogao nastati jedan neuobičajen oblik društvene stabilnosti„.

I to, kako podvlači, „ne stabilnosti zasnovane na odsustvu političkih sukoba, niti na trajnoj dominaciji jedne političke organizacije, već na stalnoj interakciji između demokratskih institucija i društva koje je naučilo da se samoorganizuje“.

U opsežnom osvrtu se posebno ukazuje da socijalna orijentacija pokreta ne proizlazi iz neke prethodno prihvaćene sličnosti sa socijaldemokratskom ideologijom, „nego iz susreta dve vrste iskustva: solidarnosti i jednakosti koje su studenti praktikovali unutar sopstvene organizacije i duboko nepravednog sistema privilegija, čije su manifestacije sve bolje razumevali tokom razgovora sa građanima“.

Pokazalo se, kako se ukazuje, „da jedan pokret može biti veoma heterogen na nivou političkog identiteta, a ipak koherentan u shvatanju društvene odgovornosti i socijalne pravde“.

Simović u osvrtu objašnjava da je „nakon novosadske tragedije postojalo ogromno društveno nezadovoljstvo, a institucije koje su morale da utvrde odgovornost bile su duboko kompromitovane i pod kontrolom korumpirane vlasti“.

I, kako predočava, opozicija je bila slaba, dominantni mediji bili su pod neposrednim uticajem vlasti, spoljni činioci bili „kolaboracionisti Vučićevog režima koji su odnos prema Srbiji videli kao oblik neokolonijalizma“.

„Vučić je i EU, i Rusiji, i Kini davao ono što im je bilo neophodno, ne samo politički, već i ekonomski. Naravno, zauzvrat je imao njihovu podršku i, kako su studenti smatrali, ogromne lične finansijske beneficije“, piše.

U analizi se zaključuje da „iskustvo da pokret nije mogao računati ni na domaće centre moći, ni na međunarodne pokrovitelje, prirodno razvija snažnu potrebu za političkom autonomijom, shvatanje da Srbija mora sama, kroz demokratske institucije, određivati svoje političke i razvojne prioritete“.

Simović stavlja do znanja da se „iz takve perspektive pitanje odnosa prema Evropskoj uniji postavlja drugačije: nije dovoljno pitati želi li Srbija članstvo u EU – potrebno je pitati i kakav odnos EU nudi demokratskoj i suverenoj Srbiji, pod kojim uslovima i uz kakvo poštovanje njene političke autonomije“.

Dva faktora posebno su doprinela prerastanju studentskog protesta u široki društveni pokret – najpre podrška velikog dela obrazovne i akademske zajednice, uključujući univerzitetske profesore, srednjoškolce i njihove nastavnike, kaže se u analizi i dodaje da je pokret mladih i obrazovanih prerastao široki građanski pokret.

Drugi faktor je, napominje se, „bio sam Aleksandar Vučić i metode godinama korišćene protiv političkih protivnika: diskreditacija, optužbe za izdaju, strano plaćeništvo i najbrutalnije vređanje, uključujući proglašavanje studenata za blokadere, teroriste, ustaše, a na kraju čak i silovatelje“.

„Televizija govori da su studenti nasilnici i izdajnici, dok roditelji i nastavnici poznaju ljude o kojima se govori i dobro znaju da oni to nisu“, navodi se.

„Za mnoge građane razlika je postala ne samo politička nego i kulturna – nije se radilo jednostavno o sukobu mladih i starih, obrazovanih i neobrazovanih ili levice i desnice. Postajala je vidljiva razlika između dva načina društvenog delovanja: solidarnosti, pristojnosti i dobrovoljne saradnje, s jedne strane, i hijerarhijske mobilizacije zasnovane na prisili i političkoj zavisnosti, s druge.

„S jedne strane je bila primitivna, vulgarna i preteća medijska kampanja, koordinirana iz jednog centra, a s druge eksplozija duhovitosti, optimizma i visprenosti, koja je dolazila iz svih pravaca i izvora i, preko društvenih mreža, decentralizovano potapala kredibilitet vlasti“, zaključuje se u analizi.

(Beta, foto: Autonomija)