Saša Dragojlo jedan je od najboljih istraživačkih novinara u Srbiji, specijaliziran za pitanja migracija, izrabljivanja radnika i radničkih prava, trgovine oružjem, kriminala i političke korupcije. Koautor je i autor nekoliko dokumentarnih filmova te dobitnik više prestižnih priznanja, uključujući nagradu “Dejan Anastasijević”, nagradu Europske unije za istraživačko novinarstvo i nagradu za novinarsku etiku i hrabrost “Dušan Bogavac”.

Desetak dana prije parlamentarnih izbora 25. listopada, Dragojlo je na sajtu Balkanske istraživačke mreže, gdje posljednjih godina radi, objavio video-intervju s bivšim aktivistom Srpske napredne stranke. U razgovoru koji je zabilježio više od milijun i pol pregleda nekadašnji organizator Vučićevih batinaša otvoreno govori o kupovanju glasova i izvlačenju novca iz javnih poduzeća, premlaćivanju prosvjednika i režiranju napada na policiju, te o tome kako je tijekom lanjskog prosvjeda 15. marta u Beogradu u “Ćacilendu”, odnosno Pionirskom parku, vidio stotinjak ljudi naoružanih pištoljima.

Smatralo se da Aleksandar Vučić neće mirno predati vlast. Tijekom 25. oktobra pripremani su kriminalci iz Ćacilenda, kao i žandarmerijska oklopna vozila. Mnogi su strahovali od nasilja. Ipak, Vučić je priznao poraz. Je li vas iznenadio njegov potez i kako ga tumačite?

Svakako da je to bilo iznenađenje. Mislim da su tome kumovali rezultati, odnosno ubedljiva pobeda Studentske liste (SL). Takođe, verovatno je bilo i indicija da represija SNS-ovih kriminalnih plaćenika i policije prema narodu može samo da izazove dodatni bes, a potom isprovocira i odmazdu. Verovatno je bilo i nekih dogovora iza zatvorenih vrata, od aktera spolja, ali i unutra. Međutim, tranzicija vlasti tek treba da se dogodi. Posao još uvek nije završen. Možda bi bio u nekoj drugoj državi, ali ovde imamo posla sa grupacijom čiji pad sa vlasti za mnoge znači zatvor ili pak gubljenje ozbiljnih privilegija.

HDZ i SNS

Na koji način je studentski pokret porazio režim uvelike utemeljen na nasilju, koji je pritom raspolagao državnim aparatom, uključujući represivni, državnom kasom, linčerskim medijskim sektorom i kriminalnom paravojskom?

Ovo je definitivno jedan originalni društveno-politički fenomen, a istovremeno ukorenjen u realnom, bez iluzija. Od narativa o idealizmu neprimenjivom u stvarnosti, koji je bio karakteristika nekih prethodnih studentskih pobuna, došli smo do realpolitičkog studentskog pokreta koji je funkcionisao poput obrnutog ogledala režima Aleksandra Vučića. On je radikalno demokratski u svojoj formi, a liberalno-demokratski u svom nastupu prema spolja. On je catch-all, kao i SNS, ali u kontekstu vraćanja države na fabrička podešavanja, odnosno insistiranja na konceptu vladavine prava.

Dok je Vučić autokrata i lider, oni zagovaraju i praktikuju pluralizam, uvodeći anonimne, ali ugledne ljude u politiku. Studentski pokret nije radikalno levičarski pokret, već pokret koji treba da očisti političko polje i da šansu svima da slobodno politički misle i deluju.

Da je revolucionarni pokret, ostao bi samo supkulturna fusnota u kratkoj istoriji političke borbe, a ne pobednik na ovim izborima. Interesantno, uprkos svemu, kada je reč o socio-ekonomskom delu programa, on je definitivno najlevičarskiji od programa svih iole relevantnih partija u Srbiji u poslednjih nekoliko decenija. Videćemo šta će biti sprovedeno.

Presmešno je slušati pridike, često od intelektualaca iz Jugoslavije, da je ovo neki klerofašistički ili ekstremno nacionalistički pokret. To mogu da govore samo liberalne dogmate, salonski intelektualci koji i ne žele bilo kakvu pozitivnu promenu, već da budu u pravu, hraneći sopstveni ego jalovim moralizmom. Izvlačiti jednu osobu sa liste od 250 ljudi i od nje praviti paradigmu logički je falično, maliciozno i korisnoidiotski.

Ko god je čitao bilo šta iz istorije, zna da u pokušaju mas-politike ne možete birati ljude i društvenu klimu. Radite sa onim što imate i pokušavate da napravite najbolje moguće. Verovatno bi bilo bolje da je Vučić ponovo pobedio. Slobodno to recite samohranim majkama koje dobijaju otkaze zbog političke nepodobnosti, lokalnim novinarima koje tuku SNS-ovi huligani ili roditeljima čija deca napuštaju zemlju glavom bez obzira.

Studentski pokret je i proizvod i kulminacija svih prethodnih neuspešnih političkih projekata u Srbiji. On je dobro procenio šta su bile greške i vešto ih izbegao, pa čak i direktnu saradnju sa opozicionim partijama koje su, s pravom ili bez, objektivno bile ozloglašene. U globalnim okvirima, definitivno je i avangarda.

Vidimo da širom Evrope i sveta građani predvođeni studentima drmaju establišment. Krenuli su kao pokret odozdo i uspeli ono što gotovo nijedan studentski pokret nije uspeo – da za samo dve godine dođe na vlast. Učimo od toga. Kritikujmo, ali ne radi kritike, već da budemo efikasniji u borbi protiv saveza krupnog kapitala i profašističke političke elite. Biće grešaka i to mnogo. Ali u savršenstvo ne veruje ni sin božji.

Vlast Studentske liste teško da će biti pogubnija po odnose u regionu od Vučićevog režima. Dodatno, teško da će biti toksičnija od većine vladajućih elita u regionu, uključujući one u Zagrebu i Prištini. Plenkovićeva izjava da Studentska lista nije “proevropska” – a Vučić je, jelte, bio – bila bi strašna, da nije tragikomična

Na Studentskoj listi više je uvjerenih nacionalista, poput Nemanje Karovića koji je huškao na Dinka Gruhonjića, ili suosnivača hip-hop skupine Beogradski sindikat Feđe Dimovića. Izgledni studentski kandidat na predsjedničkim izborima, Radomir Saičić, kaže kako je granica Srbije i Republike Srpske “fiktivna”, dok je Kosovo “privremeno okupirano”. Nezavisnosti Kosova protivi se i studentski pokret, koji se nije oglasio ni o pokopu Ratka Mladića, osuđenog za genocid i sahranjenog uz vojne počasti. Nacionalizam je, čini se, unutar pokreta itekako prisutan. Nerealno je očekivati od studenata da budu drugačiji od srpskog društva ili da preko noći promijene odnos prema prošlosti, no ove će teme biti neizbježne, barem u odnosima sa susjedima. Kako ovo komentirate?

Da na listi od 250 ljudi nema onih koji su identitetski desničari, odnosno nacionalisti, niti bi ona bila catch-all lista, niti bi uspela da mobiliše birače. I mi bismo sada pričali istu staru gubitničku priču. Meni se pak čini da su viđeniji nacionalisti u manjini na Studentskoj listi.

No, da krenemo redom. Mislim da ste Saičićeve izjave blago izvukli iz konteksta. Konzervativac Saičić, koji je svojim nastupom, mirnoćom i tolerancijom osvojio i liberalne građane Srbije, govori jako konstruktivno o saradnji u regionu i kod njega, na sreću, nema ni govora o toksičnom nacionalizmu. Pored opaske o tome da je Kosovo po Ustavu Srbije okupirana teritorija, u istoj rečenici je izjavio da je cilj države da se Srbima na Kosovu “obezbedi kvalitetan život” i to “u pregovorima sa međunarodnim relevantnim faktorima”.

Takođe, Saičić je izjavio da je granica sa Republikom Srpskom “fiktivna i geometrijska”, aludirajući na to što tu isti narod živi, a ne da će Srbija poslati nekakve tenkove da pripoje tu teritoriju Srbiji. Mislim da su studenti ispravno postupili izbegavši oglašavanje o Mladićevoj sahrani u kampanji. Ne zato što ratnog zločinca ne treba osuditi, već zato što je to identitetska mina koja u startu uništava progresivne pokrete koji teže masovnosti u kontekstu Balkana.

Uništenje Mladićeve zaostavštine treba raditi konkretno i efikasno, sve ostalo je samodopadnost koja dosad nije dala rezultate. Vredno je pomenuti i da je Ilija Srdanović, prvi kandidat na listi, izjavio da su u slučaju Srebrenice “sudovi rekli svoje”. Dalje, Srbija neće formalno priznati nezavisnost Kosova i građanski intelektualci zaglavljeni u identitetskim politikama iz 1990-ih sa tim moraju da se pomire.

Svi njihovi lažni idoli i države-uzori odavno su propali. Ponekad mi se čini da jedino još postjugoslovenski liberali veruju u fantazam “zapadnih vrednosti” i nekakve “civilizovane države”. Boreći se za modernost zastarelim softverom, postali su duboko antimoderni, a sve to jer im je, rečima Radomira Konstantinovića, “iskustvo palanačko”.

Da odgovorim konkretno na vaše pitanje. Vlast Studentske liste teško da će biti pogubnija po odnose u regionu od režima Aleksandra Vučića. Dodatno, teško da će biti toksičnija od većine vladajućih elita u regionu, uključujući one u Zagrebu i Prištini. Plenkovićeva izjava da Studentska lista nije “proevropska” – a Vučić je, jelte, bio – bila bi strašna, da nije tragikomična. HDZ i SNS su braća od zle majke i još goreg oca. Sada postoje predispozicije da se odnosi poprave – i to na realnim osnovama, a ne na zastarelom konceptu tranzicione pravde koji reprodukuje rovovsku zamrznutost u postratnom vremenu.

Konzervativac Saičić, koji je svojim nastupom, mirnoćom i tolerancijom osvojio i liberalne građane Srbije, govori jako konstruktivno o saradnji u regionu i kod njega, na sreću, nema ni govora o toksičnom nacionalizmu

Rijetko se događa da politički subjekt koji je vlast osvojio istu nije i preuzeo, nego delegirao odabranima. Postoje informacije da će studentski plenumi odlučivati i o sastavu vlade. No prvi na listi, Ilija Srdanović, kaže kako će odluke u Skupštini samostalno donositi izabrani poslanici. Kako će u budućnosti izgledati odnos studentskog pokreta i “njegovih” članova parlamenta? Hoće li se oni u nekom trenutku “osamostaliti”, podijeliti s obzirom na ideološke razlike, pa i formirati klasične partije?

Mislim da je to ključno pitanje. To je otvoren proces. Studenti upravo sada odlučuju o sastavu vlade, nisu ga imali unapred spremljenog. U početku ove pobune smatralo se da će SL oročiti mandat na godinu dana, a onda raspisati izbore gde će svi politički akteri konačno trčati poštenu trku. Međutim, od toga se odustalo. Rekao bih s pravom. Šteta koju je napravio SNS je tolika da će trebati godine da se oporavimo.

Takođe, duboka država starog režima, udružena sa novom ekonomskom elitom, čekaće svoju priliku, a novi brzi izbori u situaciji gde je partijska opozicija gotovo nepostojeća ništa dobro ni demokratsko ne bi doneli Srbiji. Uostalom, Studentska lista je dobila poverenje građana da vrši reforme, a u njoj ima različitosti koliko i ideoloških pozicija. Takav legitimitet nijedna stranka ne bi mogla da dobije u političkom kontekstu Srbije.

Zato mislim da bi deljenje u parlamentu ili formiranje više partija iz studentskog pokreta bilo kontraproduktivno za same frakcionaše, jer su oni moćni i važni samo kao deo celine. Ipak, u pravu ste da je to realna opasnost i jedan od glavnih izazova za SL. Prema mojim informacijama, pokret je spremio set mera kojima će se plenumaško-demokratska kontrola poslanika, ali i ministarstava u budućoj vladi, održati kao princip. Kako će se to tehnički izvesti, ostaje otvoreno, ali će politička teorija imati o čemu da razglaba u godinama pred nama.

Ostrakizovati ili procesuirati

Vaš intervju s Momčilom Marjanovićem, naslovljen “Ispovest iz Ćacilenda”, odjeknuo je čitavom regijom. Kako ste došli do Marjanovića i pridobili ga da govori? Gdje je on danas, s obzirom na prijetnje koje je dobivao?

Sa Marjanovićem sam mesecima bio u kontaktu. Prvo preko posrednika, a onda direktno. Mislim da “pridobijanje” nije ispravan termin. Na prvu sam video da je njegovo iskustvo autentično i da može imati ogroman javni značaj. Jedino što sam mu ponudio jeste iskrenost i jedan pošten, ali empatičan odnos.

Naša pozicija u BIRN-u je bila da takvo iskustvo može ispuniti svoju svrhu samo ako je on the record, odnosno ako Marjanović pristane da sve to ispriča pod punom ličnom odgovornošću, bez skrivanja identiteta. To je za njega bilo teško, jer bi značilo da rizikuje sopstvenu bezbednost. Ja sam mu rekao da sam tu za njega kad god se za to odluči i ni na koji način nisam insistirao.

Ipak, njega je sve to očigledno kopkalo. Više puta se odlučivao za intervju, a onda odustajao. Jednom je čitava logistika organizovana, da bi izjavio da ipak nije spreman. Međutim, na kraju je smogao snage i mislim da je uradio istorijsku stvar uprkos tome što će se verovatno ceo život osvrtati preko ramena. Trenutno je na bezbednoj lokaciji i ima uzbunjivačku podršku međunarodnih organizacija. Dodao bih da bi se bilo kakav napad na njega nasilnicima vratio kao bumerang.

Postoji li opasnost da će Vučić i SNS koristiti kriminalne bande da novu vlast ruše i destabiliziraju, slično kao nakon 5. oktobra 2000. i rušenja Slobodana Miloševića?

Mislim da će Vučić to pokušati, odnosno već pokušava. To je jedan od razloga zašto je naizgled mirno predao vlast. On će pokušati da diskredituje nadolazeću vladu, da odugovlači predaju vlasti, da kreira narativ o nestabilnosti, vladavini rulje i ekonomskoj propasti, kako bi se eventualno ponovo vratio na nekim sledećim izborima. Ključni zadatak nove vlasti je da to spreči. Ne samo da spreči, već u korenu saseče kriminalnu vrhušku SNS-a i njihove pomagače – u institucijama, ali i van institucija. To je preduslov da ovom društvu jednom bude bolje.

Uhapšeni su visoki policijski funkcionari Marko Kričak i Boško Sekulović, na RTS-u je ostavku dala ravnateljica Manja Grčić i smijenjeni su brojni urednici. Traže se stotine ostavki, podnose bezbrojne kaznene prijave, najavljuju čistke pravosuđa, policije i BIA-e. Studentski program sadrži i navode o lustraciji, čije provođenje u prethodnim pokušajima nije uspjelo. Kako osigurati da sređivanje institucija pretvorenih u ispostavu mafije uspije i što su ostali hitni zadaci?

Mislim da SL treba da nastavi sa hladnim proceduralnim pristupom. To bivši režim najviše boli. Ovde nema lidera sa kojim se može dogovarati, na to se i mukica Milorad Dodik požalio. Nakon preuzimanja vlasti, pohapsiti sve kriminalne elemente u institucijama, zaustaviti pljačkaške projekte. Policiju, BIA i tužilaštvo okrenuti naglavačke, istresti i sastaviti ispočetka. Dati građanima malo osećaja pravde. Za Srbiju je ovo verovatno poslednja šansa da se taj posao obavi.

Najkasnije nakon što je tjednik Radar objavio poruke škaljarskog klana s aplikacije Sky, očito je da je u trgovinu s narko-kartelima umiješan Vučić osobno. On će, prema Srdanoviću, zbog svih zlodjela biti procesuiran – postoje li za to šanse?

Vučić mora biti procesuiran makar za neka od dela. Ima ih dosta, ali mora se izabrati nekoliko ključnih, razumljivih široj publici i lako dokazivih. Ne postoji šansa da se Srbija reformiše, a da se glavnokomandujući izvuče i postane neki, ne daj bože, lider opozicije. Ostrakizovati ili procesuirati, nema trećeg.

Autor ste nedavno objavljenog dokumentarnog filma “Litijumokratija”, koji se bavi prosvjednim pokretom usmjerenim protiv korporacije Rio Tinto, odnosno njenog projeka eksploatacije nalazišta litija u dolini rijeke Jadar. Iako bi projekt izgledno ostavio katastrofalne posljedice za okoliš, imao je podršku ne samo režima u Beogradu, nego i Europske unije i Njemačke – naime, litijum je strateški važan za njihovu industriju. Tijekom Vučićeve autokracije Srbija je, kažete u filmu, funkcionirala kao otvoreni supermarket resursa i jeftine radne snage. Živimo u dobu neokolonijalizma, kako zapada, tako i Kine i drugih aktera. Kakve se pouke mogu izvući iz slučaja Rio Tinta, naročito u slučaju malih zemalja?

Nakon što je Jugoslavija uništena ratom, a onda industrija nestala u koruptivnim privatizacijama, jedino što nam je preostalo su ljudi i prirodni resursi. Ako uništimo i to, neće nam ostati više ništa. Neće biti ni ljudi. Priroda je poslednja linija odbrane naših društava. U tom kontekstu, jedna od glavnih tema filma jeste stvaranje moćnog ekološkog pokreta u Srbiji koji je godinama pre studenata uzdrmao režim. On je oko sebe okupio i meštane doline Jadra, gde je rudnik planiran, ali i aktiviste nevladinih organizacija, umetnike, bajkere, ratne veterane.

Drugi deo filma fokusira se na antagonistički trijumvirat – rudarsku kompaniju čiji je CV katastrofalan, Vučićev režim i moćne EU države, prevashodno Nemačku. Pokušao sam jedan zoom out, odnosno stavljanje priče u širi kontekst, jer se sa “Litijumokratijom” mogu poistovetiti ljudi širom sveta. Svuda je vertikala moći slična – od globalnog juga gde je sve još nemilosrdnije, do bogatog severa koji više nije toliko privilegovan, jer se eksploatacija polako vraća kući. Kritične mineralne sirovine su nova buzz sintagma.

Film se bavi i paradoksima “zelene tranzicije”, odnosno pitanjem kako je vojna industrija postala ključni lobi igrač u jurnjavi za sirovinama, ali i kako EU sve više gazi sopstvene standarde zaštite životne sredine. Živimo u vremenu u kom bogovi padaju na teme. Borba u Srbiji protiv projekta Jadar definitivno može biti i model za druge države, jer je, kako za sada deluje – bila uspešna.

Jerko Bakotin (Portal Novosti)