Pad Aleksandra Vučića otvorio je pitanje može li Srbija konačno raskrstiti s političkim naslijeđem devedesetih i promijeniti odnos prema susjedima. Pobjeda studentskog pokreta, koji je nakon dvije godine protesta uspio mobilizirati stotine hiljada građana, predstavlja prekretnicu u političkoj historiji Srbije, ali i događaj čije bi se posljedice mogle osjetiti širom regiona.

O tome šta čeka Srbiju nakon Vučića, hoće li nova vlast napraviti otklon od politike devedesetih, kakav će biti odnos Beograda prema Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori te koliko će promjena vlasti oslabiti poziciju Milorada Dodika, u intervjuu za „Slobodnu Bosnu“ govori Milivoj Bešlin, historičar i viši naučni saradnik Instituta za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu.

Izbornim porazom prestala je ozbiljna opasnost koju su Vučić i njegovi politički saveznici predstavljali za Srbiju i region. Nakon 14. godina s trona je sišao Aleksandar Vučić, da li je iza nas kraj Miloševićevog doba?

Da, to je dobro pitanje – jesmo li sada konačno završili sa devedesetim godinama? U personalnom i političkom smislu smatram da jesmo. Sve one strukture i ličnosti koje su nosile zločinačku politiku devedesetih definitivno su na ovim izborima otišle sa istorijske pozornice. Ostaje, međutim, da vidimo hoće li biti poražen i ideološko-politički koncept koji je stajao u pozadini ratova iz devedesetih godina, odnosno njihova idejno-politička osnova.

Ono što čujemo i vidimo od izbornih pobednika daje osnovu za umereni optimizam, ali će za takav proces, naravno, biti potrebno znatno više vremena. Srbiji su bila potrebna dva meseca kampanje da porazi Vučićev režim, ali su tome prethodile dve godine borbe studentskog i građanskog pokreta, koji su iz dubine društva pokrenuli suštinske promene. Verujem da će biti potrebno još više vremena da se uzdrma i dovede u pitanje idejna osnova koja je i Srbiju i region trovala mržnjom i izazvala toliko nedaća našim susedima, a naposletku i građanima Srbije.

U regionu se osjeti nada. Krenule su smjene urednika u medijima. Koliko je za novu vlast ovo vruć krompir da se suoči s problemima koji ostaju, od korupcije pa do suočavanja s prošlošću – mislimo na konačno priznavanje genocida u Srebrenici. Sjetimo se kako je obilježena sahrana presuđenog ratnog zločinca Ratka Mladića.

Ovo je vrlo uzbudljiv period u Srbiji. U formalnom smislu nema još nikakvih personalnih promena na vrhu. Skupština još uvek nije konstituisana, a i dalje ingerencije ima tehnička vlada SNS-a. Sve ključne pozicije ostale su i dalje one koje su bile ranije. S druge strane, profesionalci u institucijama počinju da deluju u javnom interesu, po logici novog političkog legitimiteta. Istovremeno, probuđeno i angažovano društvo to posmatra sa odobravanjem. Situacija kakvu dugo nismo imali. A nikada u ovakvom obliku. Pri tome se sve odvija mirno, u skladu sa zakonom, pravna država ponovo počinje da funkciniše i deluje u ime pravde.

To, naravno, izaziva veoma pozitivan efektat kod građana. To je nešto što nudi veliko ohrabrenje, ne samo u Srbiji, nego bi moglo biti vrlo dobar primer i za region. Kada detektujete autoritarne mehanizme vlasti, zarobljavanje institucija ili otuđene centre političke moći, društvo mora da se pobuni i vrati oteti suverenitet narodu. U našim društvima je suverenitet vrlo često bio otet od strane autoritaraca ili korumpiranih političkih struktura koje su u velikoj meri otuđene i ne održavaju stvarne potrebe i interese građana.

Ne mogu da znam u konkretnom slučaju kako će izgledati odnos prema onim najstrašnijim stranicama naše nedavne istorije. Siguran sam da će sve poruke koje budu dolazile iz Srbije od sada, pa nadam se i dalje biti u duhu mira i dobrosusedstva, konstruktivne i svakako značajno miroljubivije u odnosu na ono što je dolazilo do sada od Vučića i njegovih saradnika.

Vučićev režim je kao svoju partijsku kampanju organizovao Mladićevu sahranu i sve to stavio u funkciju daljeg sejanja mržnje i raspaljivanja ekstremnog nacionalizma. Nasuprot tome, nakon trijumfalne pobede Studentske liste u našim najvećim gradovima pokrenuta je akcija prekrečavanja grafita mržnje kao simboličkom vidu čišćenja javnog prostora od trovačnice bivšeg režima. Oni su naš javni prostor zagadili desetinama, pa i hiljadama grafita mržnje i glorifikacije ratnih zločina i ratnih zločinaca. Strašno je bilo prolaziti pored svega toga. To traje već jako dugo, a naročito se intenziviralo tokom poslednje dve godine, koliko je trajao studentski i građanski bunt. Tome bih dodao i poruke nekolicine profesora sa Studentske liste koji su se izjasnili nedvosmisleno u pravcu pacifikacije odnosa u regionu.

Studentski pokret izrastao je iz građanskog bunta nakon tragedije na novosadskoj željezničkoj stanici, u kojoj je poginulo 16 ljudi. Studenti su svoj pokret gradili u društvu u kojem su vlasti imale snažnu kontrolu nad medijima i javnim prostorom. Kako objašnjavate činjenicu da je upravo taj pokret uspio mobilizirati tako veliki broj građana i postati politička snaga koja je dovela do izbornog poraza Vučića? Može li se govoriti o prekretnici u političkoj historiji Srbije?

To je svakako prekretnica i presedan u političkoj i društvenoj istoriji Srbije. Mislim da će se ovaj oblik pokreta izučavati i mnogo šire od našeg regiona. U društveno-humanističkim naukama već se proučava kao potpuno novi model političkog delovanja i društvenog organizovanja. Video sam nekoliko odličnih radova i zbornika posvećenih toj temi. Sve je to pomerilo granice u nauci u smislu istraživanja. Ali i dalo direkcije u pravcu jačanja, delovanja i organizovanja društva, čiju slobodu nijedan autoritarac ne može da zaustavi.

Društvo u Srbiji suštinski jeste dominantno demokratski orijentisano. Ono dugoročno pruža otpor svakoj autokratskoj tendenciji. To se pokazalo i devedesetih godina, u borbi protiv Miloševića, a danas i u borbi protiv Vučića. Studentski i građanski bunt tokom poslednje dve godine samo je vrhunac društvenog, političkog i sveopšteg otpora Vučiću.

Tokom čitavog perioda njegove vlasti trajale su borbe. Možda su samo prve dve do tri godine bile relativno mirne, ali su nakon toga počeli veliki protesti i otpori. Kako je Vučić sve više zarobljavao društvo, jačao autokratiju, razarao i preotimao institucije, gušio medije, društvo je pokazivalo reakciju. Ono se bunilo, nije pristajalo na takav poredak i odbacivalo je tu ideju.

Ovo što se sada dešava predstavlja vrhunac tog beskompromisnog otpora. Društvo u Srbiji zaista ima demokratsku kondiciju da bitke protiv autoritaraca vodi vrlo dugo. Nemojmo zaboraviti 1996. i 1997. godinu u Srbiji, kada su stotine hiljada ljudi svakog dana izlazile na ulice tražeći priznavanje rezultata lokalnih izbora. To je trajalo puna tri meseca, u vreme kada nije bilo interneta i mobilnih telefona. Svakodnevno se protestovalo u svim gradovima Srbije i, naravno, to je bila samo jedna od brojnih tačaka otpora, koji se završio porazom autoritarca.

Kad narasle potrebe društva nema ko da artikuliše ili oni koji bi trebalo da ih izražavaju iznevere poverenje, što se kod nas desilo sa političkim partijama, onda se taj prostor otvara za druge aktere. U ovom slučaju, interese društva artikulisali su studentski pokret i akademska zajednica, koji čine Studentsku listu.

U javnosti se špekulisalo da će Vučić proglasiti pobjedu, međutim zabilježena je velika izlaznost skoro 69 posto birača. Priznao je poraz na press-konferenciji. Očekivali su se neredi, međutim sve je proteklo drugačije. Kako to komentarišete?

Izlaznost je ogromna, posebno ako imamo u vidu da birački spisak još uvek nije sređen i da veliki broj ljudi ne živi u Srbiji. Izlazak od bezmalo 4 i po miliona birača, s obzirom na realan broj stanovnika, predstavlja izuzetno veliki odziv. Prema procenama, više od pola miliona ljudi koji su do sada bili nezainteresovani za politiku izašlo je na izbore. Neki od njih možda su prvi put glasali, a neki možda prvi put još od 2000. godine.

Vučić je uspeo da zadrži, gotovo neokrnjeno, najveći deo svog biračkog tela. Nešto je, naravno, postigao pritiscima i kupovinom glasova. Ali uspeo je da svoju glasačku mašineriju održi tokom samog izbornog dana, iako su postojale naznake njenog raspada.

Međutim, druga strana je ovog puta prevladala zato što su studenti motivisali stotine hiljada novih glasača, odnosno ljudi koji su do tada bili apstinenti, da izađu na izbore. Upravo je to činjenica koja je prevagnula. To su novi birači kojima je prekipelo da gledaju sve što se dešava: nasilje, bahatost, podivljalu korupciju i kriminal, kao i državnu mafiju koja se ovde uspostavila na jedan čudovišan način.

Pre toga je trebalo proći kroz Srbiju, buditi ljude, oslobađati ih straha, politički ih osvešćivati i mobilisati za promenu. Sve je to studentski pokret radio tokom prethodne dve godine.

Kako gledate na imena koja se u javnosti spominju kao mogući nosioci nove vlasti u Srbiji? Nekadašnji guverner Narodne banke Srbije i profesor ekonomije Dejan Šoškić spominje se kao kandidat za premijera, profesor sociologije Jovo Bakić kao mogući ministar unutrašnjih poslova, dok su među istaknutim imenima Studentske liste i novosadski kardiolog Ilija Srdanović te Radomir Saičić. Šta nam ovakav izbor ljudi govori o političkom profilu i ambicijama Studentske liste? Jesu li to imena koja mogu ponuditi stvarnu promjenu?

Studenti su do sada pokazali da jedan potpuno depersonalizovan pokret može biti uspešan. Dakle, da su važni ideja, program i ciljevi, dok su ličnosti zamenjive. To se pokazalo i na primeru nekih drugih ljudi koji su tokom prethodne dve godine bili uključeni u studentske akcije, veoma istaknuti i prepoznatljivi u javnosti, a zatim se povukli. Pokret je, uprkos tome, nastavio da se širi i raste. Mislim da su ideja, koncept i program važniji od personalnih rešenja, što je verovatno jedna od najvažnijih poruka ove pobede.

Nije samo naš, balkanski slučaj da svi težimo za liderom. I to je ono što je Dušan Čkrebić rekao na Osmoj sednici 1987. kada je smenjivan Ivan Stambolić i kada je dolazio Milošević kao novi srpski lider. Čkrebić je rekao da je Srbija umorna od lidera. Pa se pokazalo da je dobila jednog dosta tragičnog i autoritarnog lidera.

Sada stvarno deluje da je naše društvo umorno od raznih liderskih ambicija. Studenti su uspeli da depersonalizuju taj pokret i usmere ga ka ideji i konceptu. Međutim, ako me konkretno pitate za neke od ovih ličnosti, mogu da kažem da su to ljudi od integriteta, sa nespornim imenom i delom, bez iskustva u obavljanju državnih poslova, pa ostaje da vidimo njihove učinke kada se uhvate u koštac s ogromnim problemima našeg društva.

Šta za Crnu Goru koja je na pragu EU znači promjena ovog režima, obzirom na miješanje Srbije u njena unutrašnja pitanja? Predsjednik Skupštine Crne Gore Andrija Mandić čestitao je Studentskoj listi na pobjedi, poručujući da je njegova ljudska obaveza, a ne samo politička dužnost, da zahvali dosadašnjim predstavnicima vlasti u Srbiji za sve što su učinili za srpski narod izvan granica Srbije. Istovremeno je izrazio očekivanje da će Crna Gora pomoći Srbiji da postane naredna članica Evropske unije. Kako tumačite ovu poruku? Je li riječ o pokušaju prilagođavanja novim političkim okolnostima?

Svakako će se u regionu lakše disati. Ova demokratska Srbija imaće značajno konstruktivniji odnos prema regionu od poražene radikalske, šešeljev­ske i ultradesničarske Srbije koja je otišla s vlasti. Nemam nikakvu sumnju u to. Region će imati posla s jednom pristojnom, demokratskom Srbijom s kojom će biti sigurno neslaganje u smislu narativa o prošlosti, ali će to neslaganje biti u granicama demokratskog dijaloga, a ne kroz nasilje i brutalno mešanje u unutrašnje stvari susednih država, kako je to radio Vučićev radikalski režim.

Kada je reč o Crnoj Gori, to sam više puta rekao, ona je najveći Vučićev regionalni uspeh. Ako se Kosovo uzima iz srpske perspektive kao najveći regionalni poraz, dok je u BiH manje više održavao status quo, s tim što je podržavao Dodika u dizanju ekstremističke retorike, Crna Gora je Vučićev uspeh. Andrija Mandić je bio korisnik Vučićevog mešanja u unutrašnje stvari Crne Gore i izbore. Mandić je, naravno, jedan od političkih recidiva Vučićevog režima koji pokušava da opstane menjajući stranu. On pokušava sada da se rebrendira. Videli smo da to ide vrlo teško jer je njegova suština u stvari radikalska. To se videlo prilikom pokušaja izglasavanja nepoverenja predsedniku Skupštine u najvišem predstavničkom telu Crne Gore kada je on u prvom pokušaju uradio neke stvari koje su direktno nasilje nad parlamentom, nad poslanicima. Time je ogolio svoju stvarnu prirodu autoritarnog antidemokrate.

Iz Srbije sada stižu poruke da nova vlast neće voditi politiku devedesetih godina i da će poštovati međunarodno obavezujuće sporazume. S druge strane, u Bosni i Hercegovini imamo Milorada Dodika, jednog od najbližih političkih saveznika Aleksandra Vučića, koji je godinama računao na podršku Beograda. Je li Vučićevim porazom oslabljena i Dodikova politička pozicija, bez obzira na dobre izborne rezultate koje je ostvario SNSD?

Odnosi Dodika i Vučića oduvek su bili kompleksni i nisu bili jednoznačni. Vučić je svoju regionalnu politiku gradio na onome što sam nazvao doktrinom ograničenog suvereniteta susednih država Srbije. Pod tim sam mislio da je suveren narod, a on je smatrao da svuda gde živi srpski narod, suverenitet toga naroda mora da nosi on. Vučić je sebe video kao lidera srpstva u regionu, a ne samo kao predsednika građana Srbije. Na taj način je smatrao da ima pravo na suverenitet svih onih država u regionu u kojima Srbi žive, čime je de facto krnjio suverenitet susednim državama.

Mešao se neskriveno o njihove odnose. U tome su najvećim delom uspeli da izmaknu Srbi u Hrvatskoj. Takvoj politici su najviše bili podređeni Srbi na Kosovu. Dok je sa Dodikom situacija bila kompleksna. Dodik je imao vlastiti politički legitimitet. On nije nikada bio samo Vučićeva produžena ruka. Niti je instaliran od Vučića, niti je dugovao Vučiću svoj opstanak na vlasti.

Dok, recimo, Andrija Mandić ima takvih dugovanja prema Vučiću. Dodik je imao sopstvenu političku volju, vlastiti legitimitet i političko utemeljenje, kao i klijentelističko-kriminalnu hidru kojom je, manje-više, držao i drži zarobljenim čitav entitet. Trudio se da sa Vučićem razgovara koliko-toliko ravnopravno. Na kraju krajeva, razvijao je i sopstvene, samostalne međunarodne odnose.

Naravno, oni su se uvek usaglašavali u konačnici sa Vučićem. Vučićev pad neće značiti to da će Dodik biti povučen za njim. Naposletku, Dodik je preživeo i Tadićev pad iako je bio vrlo blizak sa vlasti Demokratske stranke. Da li da će biti oslabljen činjenicom da će sada demokratska Srbija, pre svega, da se fokusira i koncentriše na vlastiti razvoj, a ne na nekakve imperijalne težnje u regionu, u tom smislu verujem da hoće.

Sanela Gojak (Slobodna Bosna, foto: Medija centar Beograd)