Ostala je bez posla zahvaljujući onima koji nisu poštovali procedure, koji su bili bahati, onima u čijim je delima bila odsutna ljudskost i esnafska svest o važnosti autonomnosti onih koji obrazuju nove generacije.

Jelena Kleut, bivša profesorka Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu, na kojem je radila 20 godina, ostala je bez posla 21. januara ove godine na osnovu odluke proširenog Senata univerziteta u Novom Sadu koji je odbio njen prigovor na prvobitnu odluku Senata da je ne izabere u zvanje redovnog profesora. Posle protesta njenih studenata i kolega tog je dana dekan njenog fakulteta pozvao policiju na fakultet, koja je potom – na silu, iz zgrade izbacila okupljene. Bilo je i povređenih. Kako ulazimo u vreme kada će se zakoni poštovati i kada političko opredeljenje i drugačije mišljenje koje deluje u zakonskim i etičkim okvirima neće biti osnov za bilo kakvu vrstu progona, Jelena Kleut se nada skorom povratku na svoje radno mesto. Važno joj je, kaže u razgovoru za Moj Novi Sad, da to bude po zakonu. Dodaje da je ovo vreme izrodilo i neke nove, dobre navike kojih će se ubuduće pridržavati i profesori a tiču se prepoznavanja ljudi i razumevanja važnosti solidarnosti i povezivanja, čemu su ih naučili njihovi studenti…

Kako ste, za početak, imajući u vidu da ste bez posla devet meseci?

– Upravo danas sam išla da se prijavim u Nacionalnu službu za zapošljavanje, to je ono redovno javljanje na svakih mesec dana.

Šta vam tamo kažu kad vide vaše kompetencije?

– Čovek shvati da su njegove kvalifikacije nepotrebne. Kada je žena koja tamo radi pogledala moje formalno znanje i obrazovanje – doktora političkih nauka, rekla mi je da sam jedina s tom diplomom i da ne veruje da ću dobiti ponude za posao. Jasno mi je, jer Univerzitet te jako specijalizuje i usmeri u određenom pravcu. U Srbiji postoje tek tri ili četiri institucije na kojima bih s mojim znanjem i veštinama mogla da radim. Nije problem rad, mogla bih ja da radim druge poslove, ali uložiš toliko vremena i energije specijalizujući se za nešto, a onda shvatiš da to ne možeš da radiš.

Šta ste radili za ovih devet meseci? Jesu li zvale kolege s drugih fakulteta?

– Jesu. Solidarnost je bila ogromna, i domaća, i regionalna, i evropska. Zvale su me prvo kolege iz Srbije, iz mnogih medijskih i novinarskih udruženja, civilnog sektora, sa instituta, da sarađujemo na nekim njihovim projektima i to mi je bio izvor prihoda prethodnih meseci. Radila sam stvari koje su mi drage i koje su u domenu onoga što umem da radim. Čak sam imala osećaj da su mi kolege ustupale neke poslove, koje inače oni redovno rade samo da bih ja imala posao. Ta vrsta solidarnosti bila je lekovita i važna. Bile su solidarne i kolege iz regiona, posebno sa Univerziteta u Ljubljani koji su mi organizovali neke časove. Bilo je poziva od kolega i sa univerziteta da pređem da radim kod njih, ali mi je to delovalo nepošteno, jer kad primaš nekog u radni odnos – ti stvaraš prostor za njega. Činilo mi se nekorektnim da prihvatim poziv, znajući da ću se, jer želim, čim sud nešto presudi, vratiti na Filozofski. Imala sam i ogromnu podršku kolega i koleginica u Novom Sadu, Beogradu, Nišu i drugde. Oni su prikupljali solidarnu podršku, i za mene, i kolegu za Vladimira Mihića, kao što smo mi prethodno prikupljali tu vrstu podrške za druge kolege koje su ranije ostale bez posla, npr. za kolege u Nišu, koji tri meseca nisu primili zaradu. Neka pomoć kruži među nama i kada to kažem kolegama u inostranstvu, u neverici su. Ne mogu da razumeju represiju i policijsku brutalnost, njima su te stvari daleke, razumeju samo kad nas udare po džepu, ali su u potpunom šoku kada čuju da jedni drugima pomažemo finansijski.

Dokle je stigao sud?

– Podnete su tri tužbe. Prva je tužba Upravnom sudu, koji jako dugo to procesuira i za očekivati je da će se to rešiti za koju godinu, zato što je to spor sud u koji se sliva dosta slučajeva. Meni to deluje kao dosta jasno i čisto u smislu šansi da se taj spor dobije, ali on za sada, dakle, nije mrdnuo od početka. Uz taj upravni spor, vezan je radni spor. Naime, na fakultetu se otvara konkurs za izbor u zvanje i zasnivanje radnog odnosa – izbor u zvanje je upravni spor, dok je zasnivanje radnog odnosa – radni spor. Radni spor je vezan za upravni spor, tako da on je otvoren i zatvoren dok se upravni sud ne izjasni. Treća tužba je tužba za diskriminaciju u kontekstu političkog uverenja, odnosno po pitanju nejednakog postupanja Senata, što je jasno kada pogledamo druge ljude koji su izabrani na istoj sednici. Sud je tražio izjašnjenje Univerziteta, koje je Univerzitet i dostavio, a pošto tužbe za diskriminaciju idu na Viši sud, tu ima nade da će postupak biti nešto brži.

Kad se jednom vratite na svoj posao, šta mislite kako će izgledati susreti s tim ljudima koji nisu časno postupili, odnosno postupali su suprotno zakonu i etici?

– Sreća u nesreći je da ja te ljude neću morati da gledam, jer se radi o članovima Senata koji čine direktori i dekani drugih fakulteta, s kojima inače nemam dodirnih tačaka. Ima, naravno, mnogo kolega koje neću moći lako da gledam, koji su se užasno ogrešili, s našeg fakulteta – konkretno s Odseka za istoriju Boris Stojkovski, koji je bio jedan od potpisnika tog sramnog dopisa koji je poslužio Senatu da donese odluku kakvu je doneo. Što se tiče gledanja u oči, već smo mi imali priliku da vidimo kako se u lavirintima našeg Filozofskog fakulteta ljudi sklanjaju po bočnim stepeništima i prilično sam sigurna da će to opet da bude ruta ljudi koji su učestvovali u nepočinstvima.

A šta će biti s rektorom kome je dat rok od 72 sata da sa svojim timom podnese ostavku. Zašto mu je dat tako dug rok? (rok je u međuvremenu i istekao)

– Da se malo priberu i razmotre svoje opcije i postupke, a videćemo šta će biti. Ne bi me iznenadilo da neki od dekana daju ostavke zato što mislim da je deo njih i radio pod strašnim pritiskom, i sada bi rado pobegli i raskinuli sve aranžmane s ovim režimom. Takođe, nemam sumnju da će jedan deo ljudi ostati i braniti svoje pozicije dok god budu mogli. Rektor je očito odlučio da ostane i sada se mreža Slobodan univerzitet obratila dekanima s molbom da oni pokrenu sednicu Senata. Protiv rektora postoje osnovi da se pokrene tužba, zbog sumnje na zloupotrebu službenog položaja i to je ono čime ću se narednih dana baviti.

Gde ste dočekali pobedu Studentske liste, kao ste doživeli taj dan?

– Sedela sam u restoranu, spremna kao podrška našem Akademskom kriznom centru, čekajući rezultate s velikom strepnjom i bojazni šta sve može da se desi mojim prijateljima, porodici, studentima, a onda sam ostala u neverici šta se desilo. Osetila sam ogromno olakšanje, posle koga je tek sutradan došao osećaj sreće. Bio je divan osećaj što smo se okupili sutradan pred Rektoratom, bilo je mnogo ljudi, osećalo se zajedništvo, snaga zajednice koju ranije nismo imali. Mi smo do ove borbe bili samo deo univerzitetske strukture koju su činili departmani, katedre, laboratorije, nastavno – naučna veća… Dakle, mehanizmi i jedinice koje rade, ali ljudi nisu bili povezani. Praktično, nismo se ni znali.

Zašto je bilo tako?

– Veliki smo, Filozofski ima više od 400 ljudi, PMF npr još više…. I svaki fakultet ima neko svoje ustrojstvo. Univerzitet je postao mesto u kojem se svako bori za neko svoje parče neba, za neki svoj projekat, za nešto, i ceo sistem te nekako tera da gledaš svoj najbliži krug saradnika, zbog čega retko kad digneš glavu da pogledaš ljude oko sebe. 

I tu je deo naše odgovornosti za ove ljude koji su došli na rukovodeća mesta na fakultetima. Oni su zapravo tu zato što se mi drugi uopšte nismo interesovali, niti bavili Univerzitetom, niti smo pratili donošenje statuta, izbore dekana, izbore rektora. To je bila udobna pozicija da radiš samo ono što te zanima, ali se nadam da smo sada apsolvirali da takav odnos nije dobar.

Stalno pričamo koliko su se studenti povezali, koliko je nekih njihovih inicijativa nastalo tako što su se povezali ljudi s različitih fakulteta. Sećam se prvog sastanka Slobodnog univeziteta, bilo je to 21. decembra 2024. Krenuli smo tako što je svako trebalo da zove nekog s nekog drugog fakulteta, koga zna, i ja sam razmišljala koga da zovem. Razmišljala sam o ljudima iz srednje škole, dugo nisam bila u kontaktu sa njima, niti sam znala šta ko radi, a kad sam ušla u salu gde smo se prvi put okupili, osim ljudi sa Filozofskog fakulteta skoro da nikog drugog nisam znala. Danas su to, međutim, ljudi za koje bih dala ruku. Mi sada prvi put imamo univerzitetsku zajednicu, i to univerzitetsku zajednicu profesora i studenata.

Da li se pobeda nad prethodnim režimom i promene koje dolaze u narednom periodu mogu pozitivno odraziti na vaš slučaj? Šta mislite, u kojoj biste se najbržoj verziji mogli vratiti na posao?

– O tome još razgovaram s advokatima. Deluje da postoji osnova da uložim neke nove žalbe, ali dok god Senat želi da posluje mimo pravila Univerziteta, tako nešto nema smisla pokretati. Sada pravimo neku vrstu preseka stanja na Univerzitetu i onda ćemo Vladimir Mihić i ja (profesor koji je dobio otkaz samo zbog svoje podrške studentima) proceniti šta su nam najbolji sledeći koraci. Volela bih što pre da se vratim na posao, ali bih isto tako volela da se vratim u zakonitom postupku. Volela bih da neka tela i neke komisije potvrde da sam zaslužila da dobijem svoj posao po proceduri koja važi na Univerzitetu, a ne na bilo koji drugi način.

Šta ako se rektor ne vrati s puta, već ostane da predaje u Šangaju npr?

– Glasine da je tamo stigle su i do nas, tek činjenica je da je on sa svog radnog mesta prigodno izostao u postizbornom periodu. Ako se ne vrati, to ne sprečava jedan deo dekana da ponovo pokrenu proceduru za njegovo razrešenje. Mi smo je pokrenuli još davno i tada su bukvalno sve sastavne jedinice izglasale da nemaju poverenja u rektora, a onda, kada je u novembru bila sednica na kojoj je trebalo da svi ti direktori i dekani glasaju kako su glasale njihove institucije, odjednom se nešto volšebno promenilo.

Da li su ti ljudi dobili neke privilegije u međuvremenu, jesu li se one primećivale – za neke od njih smo i saznali, kao u slučaju Parika Drida koji je od vlasti dobio silne pare za svoj fakultet?

– Najvećem delu njih je nadoknada bila zapravo procena situacije da je režim i dalje snažan i da treba ostati uz njega ukoliko hoće bilo šta da rade na fakultetu: neke projekte, za sebe ili instituciju, članstvo u nekim telima, komisijama, agencijama itd. Njihova je procena bila da treba ostati uz režim, a 25. oktobra smo videli koliko je to bila loša procena.

Tu se sad postavlja pitanje, kao uostalom i u kontekstu Jovine gimnazije, da li ste vi profesori ranije primećivali manjak etike u rukovodećim kolegama i što nekako ranije niste reagovali?

– Očigledno je da nismo znali ko su ljudi koji nas okružuju i to nije za čuđenje. Da nije bilo ove krize, moguće je da nikada ne bismo saznali ko su zapravo naše kolege: ko su oni koji su samo iz lične koristi privrženi institucijama, a ko oni koji su privrženi instituciji u kojoj rade, ali razumeju i ustrojstvo etike. Ljudi su stavljani pred neverovatna iskušenja, koja su ih lomila na najrazličitije načine i tek sada se vidi ko su ljudi koji su, uprkos svojim ličnim i porodičnim problemima, ostajali u domenu etike. Videli smo da u svakom čoveku postoji čitav niz stvari koje ga određuju, i da u nekim graničnim situacijama njegovo ponašanje diktiraju njegovi moralni kompasi, jačina kičme, to da mu je važno da ujutro sebe može da pogleda u ogledalo. 

  Strašno mi je što je na našem Filozofskom fakultetu dva puta bila policija, koja je dejstvovala protiv studenata, profesora i građena. Ona je inače prekomernom silom dejstvovala i na manjim skupovima. Ne možemo, naravno, zaboraviti da su u januaru našim Filozofskim fakultetom marširale trupe za razbijanje demonstracija i ja se pitam kako je moguće da neki ljudi nemaju osećaj za toliko crvenih linija, da im bar to u nekom trenutku nije bilo prihvatljivo, a da ne govorim o tome da su mnogi studenti s našeg Filozofskog fakulteta optuživani, napadani, premlaćivani, što mi je sve nepojmljivo.

 Zadivljujuće je pak držanje vas profesorki, bile ste nepokolebljive u svojoj podršci studentima, neustrašive uprkos svemu, a znamo da žene uvek dvostruko stradaju u svakoj borbi. Probudila se neka nova ženska solidarnost…

– Jeste, i nije se ta solidarnost rodila samo među profesorkama, nego i između profesorki i studentkinja, profesorki i kandidatkinja na lokalnim izborima, i kandidatkinja Studentske liste. Mi smo “ženski fakultet”, ali su naš glas i srčanost nešto na čemu nam čestitaju i kolege s tzv. “muških fakulteta”, odnosno onih na kojima je više muškaraca nego žena. Stalno sam na rubu suza zbog te posvećenosti jednih prema drugima, brige jednih za druge, zajedništva, koji su nas učinili hrabrijima i odlučnima da izdržimo.

Pre mnogo mnogo godina sedele ste u Irskom pabu na ćošku Dunavske i Zmaj Jovine vi i glumice Jelena Helc, Jelena Jovanović, tada studentkinje i odlučne “otporašice” govoreći o danima slobode koje iščekujete tih nimalo ugodnih devedesetih godina. Kada se prisetite te borbe i skorašnjih susreta s policijom, šta je drugačije danas?

– Poredeći s tim vremenom, policija je danas mnogo brutalnija, što joj je  omogućio režim koji joj je dao krila, koji ju je deprofesionalizovao. Sklonio je ljude s osećajem za etiku, ljude koji su izgradili karijere, školovali se za to i namestio svoje ljude, isto kao i dekane i rektora, a niko od njih ne bi bio na tom mestu, na toj poziciji da nema leđa svoje stranke i režima koji im daju odrešene ruke da rade šta hoće – i onda oni pokažu neverovatnu žilavost u bahatosti. Npr. nas nekoliko tužilo je Momčila Sovilja, u tom trenutku v.d. načelnika novosadske policije koji nas je izbacivao s fakulteta, koji je kao prvi čovek novosadske policije tvitao da je potrebno 15 minuta da se izbaci 100 ustaša s Filozofskog fakulteta. To ne govori samo o niskom profesionalizmu, nego o potpuno neprihvatljivom ponašanju.

Verujete li u mogućnost dubinskog čišćenja društva, iako su gotovo sve njegove pore potkupljene ili nekako uvezane u kriminal?

– Ovo što smo živeli bilo je teško zarobljavanje. Tih dve hiljaditih imali smo bar neke segmente koji su radili makar poluprofesionalno. Ovo do neki dan bio je golemi javašluk koji je svuda prodro, i s jedne strane plašim se koliko je toga u sferi Univerziteta, medija, kulture. Prosto se vidi da su se u svim tim segmentima ljudi duboko i jako prikačili za režim, ali uprkos tome – studenti su pokrenuli stvari u prethodne dve godine, ljudi su pružali otpor, bivali otpuštani, prebijani – i nisu ustuknuli, niti odustali. Isto kao što sam uoči izbora imala osećaj da postoji neka tiha rešenost ljudi da prekinu s onakvim životom: niko nije vikao, ali je bio rešen da promeni život. Čekali smo izbore da pokažemo tu rešenost i evo, tu smo sada, čekamo formiranje Vlade i verujem da će to biti početak dubinskog čišćenja i dubinske promene, koji će se etapno događati. Sada će se dešavati neki kratkoročni rezovi koji su važni da se dese, kao npr. naš zahtev za razrešenje rektora Madića, ostavka urednika RTV Vojvodine, ali je mnogo važnije šta će biti sledeći korak. U tim sledećim koracima ne sme se upadati ni u kakve privremene situacije u kojima će se donositi odluke koje će posle padati na sudu. Mora se delati promišljeno. Na kraju krajeva, i strpljivo. Možemo još malo biti strpljivi i mi na Univerzitetu, jer s proleća idu izbori na celom Univerzitetu – za dekane i rektora. Dve godine smo bili u toj borbi i možemo sačekati da izaberemo neke čestite ljude na ta mesta, pa ćemo onda menjati sve što treba da se promeni. To mi daje optimizam, ta rešenost ljudi da to tako i bude.

Snežana Miletić

(Moj Novi Sad, foto: Autonomija)