(Dvadeset šest godina kasnije – lekcija koju nismo naučili)

Ajde usred ovog slavlja ponovo jedan disonantan ton. Neki će možda reći – ovaj sada već stari namćor ponovo kvari slavlje, ali neka im bude.

Kada su pre dvadeset i šest godina građani Srbije na ulicama slavili pad Slobodana Miloševića, napisao sam tekst sa istim ovim naslovom, kao opomenu da koren našeg posrnuća nije bio u jednom čoveku, već u nama samima.

Upozorio sam tada da će se, ne ubijemo li tog „malog monstruma“ u sopstvenim glavama, taj zli duh vratiti pod nekim drugim imenom. Danas, posle više od decenije ponovnog mraka, svedoci smo sopstvenog istorijskog neuspeha: nismo poslušali sopstveno ogledalo i desio nam se Aleksandar Vučić.

Gledajući erupciju oduševljenja na ulicama nakon ovog najnovijeg pada, ne mogu a da ne osetim istu onu blagu rezignaciju koju sam osećao i tog 5. oktobra 2000. godine. Istorija se ovde ne ponavlja kao farsa, već kao surova kazna za kolektivnu neodgovornost.

Opet ćemo verovatno uskoro biti svedoci poplave „slobodnih“ televizija, tabloida i portala koji su do juče crtali mete na čelima neistomišljenika, sejali najogavnije laži, trovali javni prostor mržnjom i kreirali paralelnu stvarnost za račun jednog čoveka. Ponovo će oni pokušati da se preobuku u sinonime profesionalizma, borce za slobodnu reč i objektivno informisanje.

Sinoć smo videli i policajce koji su dovedeni pred Predsedništvo, da zajedno sa batinašima iz Pionirskog parka budu poslednja brana diktatoru, kako u panici povlačeći se kroz zaglavljenu ulicu kroz prozor pokazuju tri prsta kako bi se umilili razjarenoj masi.

Ovaj tekst nije pisan da bi nam pokvario trenutak slavlja, već da bi poslužio kao neka vrsta podsetnika novoj vlasti, ali i nama samima.

Studenti, siguran sam da ste dovoljno pametni da ne dozvolite da vaši predstavnici u novoj vlasti podlegnu onom istom, zlokobnom plemenskog zovu koji je oterao u prošlost vaše prethodnike. Srbija više nema vremena za nove „mesije“, za zamenu jednog kulta ličnosti drugim, niti za kozmetičke promene.

Tokom ove dve godine pobune sigurno ste shvatili da morate paziti da nova vlast ne bude tu da vlada narodom, već da izgradi institucije koje će biti jače od svakog pojedinca.

Teško je breme koje ste nosili ove dve godine i kroz borbu za vraćanje otete države narodu, ali ste sinoć preuzeli i istorijsku odgovornost da od Srbije konačno napravite uređenu, modernu državu, kompatibilnu sa evropskim vrednostima i civilizacijskim tekovinama. To nije pitanje političke agende, već pitanje opstanka – to je jedina karta koja nas može preporučiti da postanemo punopravan i poštovan član velike zajednice evropskih zemalja.

I da ponovim nešto iz teksta od pre 26. godina – mi građani ne smemo dozvoliti da nam slavlje ponovo pomuti osećaj samokritičnosti i potrebu za dubokim samopreispitivanjem. Vučića nismo uvezli; niti je mana s neba, on je bio ogledalo naših sopstvenih slabosti, našeg pristajanja na kompromise sa zlom i sklonosti da verujemo u jeftine mitove umesto u težak rad na izgradnji demokratije.

Ako i ovog puta propustimo priliku da spoznamo sopstvenu odgovornost za godine koje su nam pojeli skakavci, iznedrićemo i trećeg monstruma, pod nekim novim imenom. Već sam u godinama, ali zbog vas koji ste na svojim leđima izneli ovu briljantnu pobedu i zbog svojih petoro unučadi se nadam da su neke lekcije konačno naučene i da nam se Miloševoći i Vučići neće više vraćati kao noćna mora samo zato što nismo znali da ubijemo zlo u sebi.

(Tekst „Ubiti zlo“, prvi deo, u sebi napisan ujutro 6. oktobra 2000. godine, a objavljen je listu Danas nekoliko dana kasnije. Ovo je njegov nastavak.)

Autor je direktor Centra za regionalizam

(Danas, foto: Autonomija)