Edvard P. Džozef, stručnjak za konflikte i predavač na američkom univerzitetu Džons Hopkins, smatra da su studenti iz Srbije dokazali da se suštinske promene mogu izvesti nenasilnim delovanjem i da za svoje napore zaslužuju Nobelovu nagradu za mir.

„Izvanredna disciplina, marljivost i organizacija, koje su srpski studenti pokazali tokom dve godine punih pritisaka, zaslužuju Nobelovu nagradu za mir“, naveo je Edvard P. Džozef u analizi objavljenoj u časopisu „Forin polisi“.

Džozef je u analizi ocenio da između studenata u Srbiji, koji su delovali u neprijateljskom okruženju, i njihovih vršnjaka u Francuskoj, koji pre svega „traže pažnju javnosti“, postoji oštar kontrast koji „pruža brojne pouke“.

On je naveo da je u Srbiji došlo do suprotnog scenarija u odnosu na Francusku, gde su studentski nemiri bili prisutni od samog početka protesta.

„Nasilje nad mirnim studentima u Beogradu pokrenulo je studentski pokret na nacionalnom nivou. Ključni faktor za pridobijanje podrške širom zemlje, umesto prolazne medijske pažnje ili oportunističkih skupova, bila je uzdržanost studenata u duhu Gandijeve filozofije, čak i kada je režim pojačavao provokacije i napade, naročito nakon trećeg masovnog protesta krajem juna 2025. godine“, smatra Džozef.

Dodao je da je saradnju i kolektivno donošenje odluka, presudne za uspeh studenstkog pokreta, podstakla odlučnost da se ostvare promene, a ne ogorčenost ili otrovna retorika.

„Drugo, mladi u Srbiji usmerili su pažnju na suštinske potrebe društva, umesto na uske, partikularne zahteve koji se tiču samo cene ili uslova studiranja. Spremnost na žrtvovanje, koja se ogledala u iscrpljujućim dugim marševima, maratonskim biciklističkim vožnjama i dugim, napornim sastancima, umesto traženja trenutnog zadovoljenja, predstavlja glavno obeležje ovog uspešnog pokreta“, navodi američki profesor.

Dok mladi u Francuskoj „jurišaju na Bastilju“, piše Džozef u analizi, srpski studenti su se „raštrkali širom zemlje, osnivajući građanske grupe u velikim gradovima i malim selima, čime su kod običnih ljudi ponovo probudili veru u participativnu demokratiju“.

Kao treću pouku koju treba izvući iz pristupa srpskih studenata, Džozef navodi to što njihov pokret „nije dogmatski odbacio učešće u izbornom procesu“, kao što to čine mnogi studentski aktivisti širom sveta: „Na primer, učesnici protesta protiv korupcije u Bosni i Hercegovini pre jedne decenije napravili su upravo tu grešku“.

Džozef navodi da su studenti iz Srbije, za razliku od mnogih svojih vršnjaka u SAD, shvatili da im nedostatak životnog iskustva predstavlja prepreku za kandidovanje na javne funkcije i upravljanje državnim institucijama.

„Umesto toga, obratili su se javnosti, dodeljujući srazmeran broj mesta za kandidate svakom fakultetu širom zemlje. Kandidati su prošli kroz stroge provere, detaljne intervjue i nekoliko krugova selekcije. Samo oni koji su uživali ugled u svojim oblastima uspeli su da zadovolje postavljene kriterijume. Jedan apsolutni kriterijum bio je presudan u procesu odabira: kandidati nisu smeli da imaju apsolutno nikakvu političku pripadnost niti političku prošlost“, piše Džozef u analizi. ;

On je dodao da su studenti „pronicljivo shvatili“ da srpska opozicija, „koju javnost u velikoj meri smatra neefikasnom“, ne bi uživala nikakav kredibilitet među glasačima.

„Sada je trenutak da Sjedinjene Države i Evropska unija unaprede političke i ekonomske odnose, kao i veze među ljudima, između Srbije i njenih suseda iz bivše Jugoslavije, kako bi se povratilo poverenje izgubljeno tokom godina srpskog revizionizma pod vlašću Aleksandra Vučića. Uz popustljiv stav Evropske unije, kao i administracija Džozefa Bajdena i Donalda Trampa, Vučićeva Srbija postala je najsnažnije uporište ruskog i kineskog uticaja u celoj Evropi, kao i glavni izvor razdora u regionu“, smatra Džozef.

(Beta, foto: Beta/AP)