Bivši načelnik Resora državne bezbednosti (RDB) Srbije Jovica Stanišić, osuđen pred haškim sudom za zločine protiv čovečnosti, podneo je zahtev za prevremenim puštanjem na slobodu. Iako ispunjava uslov za to, sve sudije tribunala smatraju, između ostalog, da su „njegovi zločini velike težine“ i da to govori protiv njegovog prevremenog puštanja na slobodu.

Stanišić je, kako je navedeno u saopštenju tribunala, proglašen krivim za ubistvo kao kršenje zakona ili običaja ratovanja, kao i za ubistvo, deportaciju, nehumana dela (prisilno premeštanje) i progon kao zločine protiv čovečnosti. Osuđen je na 15 godina zatvora.

Žalbeno veće utvrdilo je da je Stanišić bio član udruženog zločinačkog poduhvata čiji je cilj bio, kako je istaknuto, prisilno i trajno uklanjanje većine nesrba sa velikih područja Hrvatske i Bosne i Hercegovine putem činjenja zločina.

Stanišić je, međutim, tvrdio da je njegova odgovornost ograničena jer nije utvrđeno da je učestvovao u planiranju ili izvršenju bilo kog zločina, niti da je rukovodio neposrednim izvršiocima ili imao vlast nad njima.

Stanišić je tražio da bude privremeno pušten na slobodu nakon što je, kako je saopštio tribunal, odslužio dve trećine kazne. Prema navodima Mehanizma, svi osuđenici koji izdržavaju kaznu pod njegovim nadzorom mogu biti razmatrani za prevremeno puštanje nakon što izdrže dve trećine kazne. Međutim, navedeno je da to nije dovoljan razlog da neko bude pušten na slobodu, već početni uslov.

Stanišić je zahtev za prevremenim puštanjem na slobodu podneo 24. marta 2026. Stanišić je ukazivao na druge osuđenike kojima je odobreno prevremeno puštanje. Takođe, on je prihvatio odgovornost za zločine koje je počinio.

Stanišić je naveo da se tokom suđenja i pritvora ponašao primerno. Prema izveštajim nemačkog zatvora, u kojem se Stanišić trenutno nalazi na izdržavanju kazne, njegovo ponašanje bilo je „besprekorno“. Iako je po dolasku bio „vidno potresen“ nepoznatim okruženjem, dobro se prilagodio i prihvatio pravila. Opisan je kao „ljubazan“ i „učtiv“ prema osoblju, održava kontakte sa drugim zatvorenicima i nastoji da nauči nemački jezik koji se koristi u svakodnevnom životu.

Stanišić je tvrdio, kako se navodi, da njegova lična izjava pokazuje da prihvata odgovornost i žali zbog svojih zločina. Naveo je:„Duboko žalim […] i izvinjavam se zbog svojih zločina“, kao i da „poštuje i prihvata presudu“. Zatvorske vlasti takođe navode da izgleda da je prihvatio presudu i da izražava „duboko žaljenje […] zbog patnje nanete pogođenim ljudima“.

Predsednica Mehanizma smatra da Stanišićevo poređenje sa drugim zatvorenicima nije adekvatno i da se radi o specifičnim okolnostima koje moraju biti razmatrane zasebno.

Predsednica prihvata da se Stanišić dobro ponašao u zatvoru, ali naglašava da dobro ponašanje samo po sebi nije dovoljno da dokaže rehabilitaciju osobe osuđene za neke od najtežih međunarodnih zločina.

Predsednica ocenjuje da je Stanišićevo izvinjenje uglavnom uopšteno, što izaziva sumnju u njegovu vrednost kao dokaza rehabilitacije. Navodi da se njegova kratka izjava ne bavi suštinski konkretnim zločinima za koje je osuđen, niti njegovom ličnom ulogom u njihovom izvršenju.

Predsednica dalje navodi da Stanišić umanjuje sopstvenu ulogu tvrdnjom da je samo pokušavao da zaštiti i sačuva srpsku Službu državne bezbednosti od revnosnih političkih ličnosti i stranaka u Srbiji i da nikada nije stavljao interese svoje nacije i vere iznad drugih nacija i vera.

„Uopštena priroda Lične izjave i jasna nesaglasnost između njegovog prikaza i sudskih utvrđenja Mehanizma pokazuju da nije prihvatio punu odgovornost za svoje zločine“, stav je predsednice ovog suda.

Tužilaštvo se protivilo Stanišićevom prevremenom puštanju, ukazujući na veliku težinu njegovih zločina, nedovoljne dokaze o rehabilitaciji i odsustvo značajne saradnje sa Tužilaštvom.

Tužilaštvo je takođe tražilo da se uzmu u obzir bezbednost žrtava i svedoka i mogući uticaj Stanišićevog puštanja na zajednicu u koju bi se vratio. Pomenuto je i da bi njegovo puštanje na slobodu moglo da utiče na žrtve zločina. Udruženja žrtava protivila su se njegovom puštanju. Neka su navela da bi ono predstavljalo „dodatnu traumu“ i da bi moglo da „podrije osećaj da su pravda i pomirenje zaista ostvareni“.

Ocenjeno je da bi njegovo prevremeno puštanje „verovatno izazvalo značajnu pažnju javnosti zbog funkcija vlasti koje je obavljao tokom sukoba u bivšoj Jugoslaviji“.

U dokumentu se navodi i da je u poslednje vreme povećana medijska pažnja prema Stanišiću zbog njegove navodne umešanosti u organizovanje „ljudskih safarija“ u Sarajevu tokom devedesetih godina.

„Na osnovu informacija kojima raspolažem, ne nalazim naznake da je Stanišićevo zdravstveno stanje toliko ozbiljno da bi nastavak njegovog boravka u zatvoru bio neprimeren ili da bi opravdavalo prevremeno puštanje iz humanitarnih razloga“, navela je predsednica.

Svih sedam sudija saglasilo se da Stanišićev zahtev treba odbiti.

„Smatram da Zahtev treba odbiti. Iako Stanišić ispunjava uslove da bude razmatran za prevremeno puštanje, postoje faktori koji govore protiv njegovog prevremenog puštanja, uključujući težinu njegovih zločina i činjenicu da nije pokazao dovoljno znakova rehabilitacije. Osim toga, preda mnom nema dokaza koji potvrđuju postojanje ubedljivih humanitarnih razloga koji bi opravdali da se ova negativna procena zanemari“, navedeno je.

(N1/foto: screenshot/Međunarodni rezidualni mehanizam za krivične sudove)