Tekst je inspirisan knjigom Daglasa M. Kelija „Dvadeset i dve ćelije u Nirnbergu: Psihijatrijska analiza nacističkih kriminalaca. (1947.)”

Najutešnija laž o zlu jeste da ga čine ludaci.

Ako su nacističke zločine počinili ljudi potpuno drugačiji od nas — psihopate, monstrumi I neuračunljivi fanatici — onda smo  bezbedni. Zlo pripada njima, nama pripada normalnost.

Međutim, američki psihijatar Daglas M. Keli iz Nirnberga je doneo mnogo neprijatniju vest.

Posmatrajući dvadeset dvojicu vodećih nacista, Keli kod većine nije pronašao ni psihozu niti duševnu bolest koja bi mogla da objasni njihove zločine ili umanji njihovu odgovornost. Bili su inteligentni, obrazovani, sposobni da razlikuju stvarnost od fantazije i tačno su znali šta rade. Nisu bili ludi. Bili su ambiciozni, poslušni, moralno slabi, opijeni nacionalizmom i spremni da sopstvenu savest podrede karijeri, vođi i državi.

I upravo je to najvažniji zaključak Kelijeve knjige iz 1947. godine: nacizam nije stvorila grupa natprirodnih čudovišta. Stvorili su ga ljudi a pomagali su im činovnici, propagandisti, policajci, sudije, profesori, industrijalci i građani koji su ćutali. Neki su ćutali iz uverenja, drugi iz koristi, treći iz straha, a mnogi i zato što su verovali da se njih politika ne tiče. Upravo zato Kelijeva knjiga nije knjiga samo o Nemačkoj. Ona je upozorenje svakoj državi koja sebe smatra imunom na autoritarizam.

U knjizi Keli naročito upozorava na:

rasnu i versku mržnju; 

na političare koji stvaraju neprijateljske manjine; 

na emotivne slogane koji zamenjuju racionalnu raspravu; 

na apatiju birača; 

na disciplinovanu manjinu koja može zavladati pasivnom većinom; 

na postepeno pretvaranje demokratski osvojene vlasti u diktaturu.

Da budem jasan: današnja Srbija nije nacistička Nemačka. Takvo poređenje bilo bi istorijski neodgovorno I intelektualno lenjo. Srbija nije ni u potpunosti totalitarna država: postoje izbori, opozicija, protesti, nezavisni mediji i građani koji se javno suprotstavljaju vlasti. Ali, takođe, istorija ne mora da obuče istu uniformu da bi ponovila isti mehanizam.

ZLOČIN KAO PATRIOTSKA BIOGRAFIJA

U septembru 2026. Ratko Mladić, pravosnažno osuđen za genocid i druge ratne zločine, sahranjen je u Srbiji uz državne i vojne počasti. Kovčeg je bio prekriven državnom zastavom, ceremoniju su prenosile televizije, a među prisutnima su bili visoki politički i crkveni predstavnici pa i ruski ambasador, iako je veličanje zločinca oštro osudila Evropska Unija čijem članstvu Srbija, navodno, teži.

Kako god bilo, zastava, kovčeg i kamere su poslali poruku snažniju od svakog saopštenja: zločin prestaje da bude zločin kada ga je počinio neko „naš“.

I upravo je TO ona moralna deformacija na koju je Keli upozoravao. Nacionalizam postaje opasan onda kada pripadnost naciji prestaje biti odgovornost, nego postaje dozvola. Kada se više ne pita šta je neko uradio, već “čiji” je čovek bio.

Rasna i verska mržnja danas ne moraju da govore jezikom rasnih zakona nacističke Nemačke. Dovoljno je da žrtve podeli na “naše” i “njihove”, da tuđi grob proglasi propagandom, a svog osuđenog zločinca nacionalnim herojem. Mržnja tada prestaje da bude samo emocija, ona postaje državna i andragogija i pedagogija.

Ljudi tako ne saznaju i ne uče šta je počinjeno. Uče kome je dozvoljeno da to čini.

VLAST KOJA NE MOŽE DA REŠI PROBLEM – PROGLAŠAVA NEPRIJATELJA

Neprijateljska manjina ne mora biti samo etnička ili verska. Ona je u praksi skoro obavezno politička. U današnjoj Srbiji, recimo, tu ulogu dobijaju studenti, novinari, nevladine organizacije, profesori, aktivisti i građani koji protestuju. Nazivaju se blokaderima, stranim plaćenicima, teroristima i učesnicima „obojene revolucije“ (ma koliko to bilo materijalno neistinito). Predsednik Srbije vođe protesta optužuje za terorizam i pokušaj revolucije “organizovane iz inostranstva” (nikada ne navodeći iz KOG inostranstva, oslanjajući se na ksenofobiju opšte prakse).

Posle pada nadstrešnice u Novom Sadu, u kojem je poginulo šesnaest ljudi, vlast nije bila suočena samo sa zahtevom da pronađe krivce. Bila je suočena sa mnogo opasnijim pitanjem: kako funkcioniše država u kojoj se odgovornost gubi između partijskih kadrova, tajnih ugovora i institucija koje čekaju dozvolu da rade svoj posao? I pošto na takvo pitanje nema bezbednog odgovora,  menja se tema.

Više se ne pita ko je šta tajno potpisao. Pita se ko plaća studente.

Ne pita se zašto tužilaštvo ćuti. Pita se ko ruši državu.

Ne pita se gde je dokumentacija. Pita se ko mrzi Srbiju.

Makijavelistički političar stvara neprijateljsku manjinu onda kada sopstvenu odgovornost želi da pretvori u pitanje nacionalne lojalnosti. On ne dokazuje da je nevin. On dokazuje da su njegovi kritičari “izdajnici”. I to čitave i države i čitavog naroda. 

SLOGAN KAO ZAMENA ZA MISAO

„Ne damo Srbiju.“

„Srbija ne sme da stane.“

„Obojena revolucija.“

Ovo nisu argumenti. Ovo su emocionalne komande. Njihova svrha nije da objasne stvarnost, nego da onemoguće pitanje. Ko god pita za korupciju – “napada Srbiju”. Ko traži odgovornost – “želi haos”. Ko kritikuje predsednika – “mrzi državu”.

Srbija se tako poistovećuje sa jednom Partijom, a Partija sa jednim čovekom.

Keli je dobro razumeo zašto su emotivni slogani opasni. Oni građanina ne pozivaju da razmišlja, već da pripada. Ne traže dokaz, nego zakletvu. Politička rasprava prestaje onda kada je svako neslaganje proglašeno nelojalnošću.

Evropska komisija danas konstatuje da u Skupštini Srbije nema dovoljno stvarne političke rasprave, da politički i ekonomski uticaj na medije ostaje ozbiljan problem i da se novinari suočavaju sa napadima, pretnjama i javnom stigmatizacijom. (“Izveštaj Evropske komisije za 2026. godinu”) 

Kada nema rasprave, ostaje parola.

Kada nema odgovora, ostaje neprijatelj.

DISCIPLINOVANA MANJINA I UMORNA VEĆINA

Keli je upozoravao da disciplinovana i dobro organizovana manjina može zavladati mnogo brojnijom, ali pasivnom većinom. Za takav razvoj događaja nije potrebno da većina voli vlast. Dovoljno je da većina ne veruje da je promena moguća.

„Svi su isti.“

„Nemam za koga da glasam.“

„Moj glas ništa ne menja.“

„Gledam svoja posla.“

To nisu politički neutralne rečenice. To su najvažniji saveznici svake autoritarne vlasti. Apatija nije samo karakter pojedinca. Ona može biti proizvedena. Građanin se godinama izlaže neravnopravnoj medijskoj utakmici, nekažnjenim zloupotrebama, izborima čiji se uslovi ne popravljaju i institucijama koje ne reaguju. Na kraju više ne mora da počne da veruje vlasti. Dovoljno je da prestane da veruje sebi.

Prema izveštaju Evropske komisije, vladajuća većina je u centralnim informativnim emisijama RTS-a tokom aprila 2026. dobila 95 odsto političkog vremena, a opozicija pet odsto. Jedna strana govori devetnaest puta duže od druge, a rezultat se onda naziva slobodnim izborom građana.

U sistemu u kome disciplinovana manjina ima stranačku infrastrukturu, medijsku dominaciju, javne resurse i jasnu komandu, nasuprot njoj stoji razočarana i posvađana većina, uverena da ništa ne zavisi od nje. I ta većina ne vidi da najveća pobeda vlasti nije kada građanin glasa za nju nego kada prestane da veruje da njegov glas vredi.

DIKTATURA NE DOLAZI PREKO NOĆI

Diktatura (najčešće) ne ulazi u državu razvaljujući vrata. Ona najpre dobije ključ na izborima. Zatim promeni bravu.

Ne ukida se odmah Ustav. Ona ga  prazni.

Ne ukida Skupštinu. Ona je pretvara u televizijski studio za vređanje protivnika.

Ne ukida se sudstvo. Sudije i tužioci se “disciplinuju” pritiscima, napredovanjem i strahom.

Ne zabranjuju se baš svi mediji. Dovoljno je kontrolisati one koje gleda većina.

Ne ukidaju se izbori, ali jedna strana na njih dolazi kao država i “zaštitnica” a druga kao gost u sopstvenoj zemlji.

Evropska komisija navodi da je politički pritisak na pravosuđe i tužilaštvo u Srbiji značajno povećan, da je medijski pluralizam ozbiljno ugrožen i da su u januaru 2026. izmene pet pravosudnih zakona donete po hitnom postupku, bez transparentne javne rasprave, privremeno slabeći postojeće zaštitne mehanizme.

To je proces o kojem Keli govori: demokratski osvojena vlast postepeno uklanja uslove pod kojima bi mogla demokratski da bude izgubljena.

Forme ostaju. Funkcija nestaje.

Institucije postaju kulise, a Ustav scenografija.

Predsednik Aleksandar Vučić najavio je da će 27. septembra podneti ostavku i kandidovati se za predsednika Vlade na vanrednim parlamentarnim izborima zakazanim za 25. oktobar. Posle dvanaest godina vlasti, funkcija se menja, ali se od građana očekuje da prihvate da država i dalje prati istog čoveka. 

Pravno pitanje glasi da li on na to ima pravo.

Političko pitanje glasi postoji li granica između institucije i lične vlasti.

Demokratsko pitanje glasi mogu li izbori biti slobodni ako vlast kontroliše teren, sudiju, semafor i najveći deo prenosa utakmice, sa sve režijom i komentatorima.

OGLEDALO IZ NIRNBERGA

Keli nije tvrdio da će svaki nacionalista postati zločinac, niti da svaka ugrožena demokratija nužno završava u nacizmu. Tvrdio je nešto ozbiljnije: nijedno društvo nije biološki ili kulturno zaštićeno od autoritarizma. Demokratija opstaje samo dok postoje slobodno glasanje, velika izlaznost, odbacivanje političara koji raspiruju rasnu i versku mržnju i obrazovanje koje ljude uči da razmišljaju, a ne da se pokoravaju.

Srbija još nije zatvorila sva vrata.

Postoje ljudi koji protestuju. Postoje novinari koji objavljuju. Postoje studenti koji odbijaju da ćute. Postoje građani koji ne pristaju da im vođa zameni državu, a zastava savest.

Ali ni jedna od tih činjenica ne garantuje demokratski ishod.

Dvadeset dve ćelije u Nirnbergu nisu bile samo prostorije u kojima su sedeli nacistički rukovodioci. Bile su ogledalo postavljeno pred sva buduća društva.

U tom ogledalu Srbija danas ne vidi Hitlerovu Nemačku. Vidi nešto što joj prethodi: normalizaciju mržnje, proizvodnju neprijatelja, vlast koja se predstavlja kao država, institucije koje gube sadržaj i građane koje svakodnevno ubeđuju da ništa ne zavisi od njih.

Diktatura ne nastaje onda kada jedan čovek poželi svu vlast. Takvih ljudi je uvek bilo.

Nastaje onda kada dovoljno građana odluči da ih se to ne tiče.

Disciplinovana manjina ne mora da ubedi većinu.

Dovoljno je da je izmori.

(Autonomija, foto: Medija centar Beograd)