Već dve godine traje rat Srpske napredne stranke protiv zvanične i nezavisne kulture u Republici Srbiji. Taj odnos se intenzivirao tokom letnje kampanje naprednjaka za izbore koji još uvek nisu raspisani. Kulturni model koji dominira ispostavlja se kao niz šatorskih terevenki, na kojima ministri i ministarke pevaju svom vođi grandovske budnice. Sve češće i „Marširala Vučićeva garda!“ Kuda ona zapravo maršira, kada je kultura u pitanju?

Za 22 meseca od pada nadstrešnice, SNS je sproveo devastaciju kulture kakva se ne pamti. Odnosno, možda bi se situacija mogla uporediti sa stanjem u okupiranim ratnim zonama na teritoriji Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Kosova, koje su Milošević, Dobrica Ćosić i Vojislav Šešelj (a sa njima i Aleksandar Vučić) zvali SAO – odnosno srpskim autonomnim oblastima. Vučić je u martu prošle godine jednu takvu oblast najpre osnovao oko Andrićevog venca. U međuvremenu, kultura Ćacilenda postala je dominantna u čitavoj državi. Ministarstvo kulture ju je podržalo ukidanjem finansiranja svemu ostalom.

Dakle, ono što je bilo karakteristično za SAO tokom ratnih devedesetih – volovi na ražnju, šatori, pijanke, kokarde, maltretiranje žena i dece, prebijanje muškaraca, deportacije, paljenja kuća i automobila, gostovanja narodnih „umetnika“ sa Pinka, RTS-a i iz UKS-a – to je danas tipično za onaj model kulture koji radikali najavljuju u svojoj kampanji. Nedostaju još samo streljanja i obeležavanje nepodobnih belim trakama, što je bila praksa miloševićevsko-šešeljevskih okupacionih snaga u istočnoj Bosni. U tom kraljevstvu igre, stasavao je Vučić sa svojim saborcima, uz čiju pomoć je kulturu laži podigao na nivo otadžbinskog ratnog kulta. Zbog toga Dragoslav Bokan, član Saveta Filološkog fakulteta i predsednik UO Narodnog pozorišta, kada govori o temelju srpske kulture danas, ističe patriotizam, lojalnost i privrženost, nasuprot autošovinizmu, izdaji i otpadništvu. Naviknuti na rudimentarne, epske oblike delovanja, naprednjaci su izveli snažnu diskurzivnu regresiju, manihejski označenu u večnom rivalskom paru – četnicima i ustašama.

O kulturi rata kakva je praktikovana u srpskim autonomnim oblastima širom bivše Jugoslavije pisali su samo retki istraživači i novinari. Uglavnom su ti tekstovi ostali na marginama javnog diskursa, u dobro tamponiranim zonama, oko čega je početkom dvehiljaditih uspostavljen društveni konsenzus: bilo je šta je bilo, idemo dalje, pišemo pesme i priče, podržavamo korupciju, finansijsku i moralnu, hitamo nekom ekonomskom proleću u susret. A onda je jedno takvo proleće stiglo u Srbiju, i to pod egidom Vojislava Šešelja i njegovog učenika Aleksandra. Potisnuti problemi, međutim, kad tad dolaze na naplatu. Srbija se danas, na planu kulturne politike, nalazi upravo u toj fazi, kada se realizuju najgore prognoze retkih analitičara koji su pratili kontinuitet kulturne devastacije od devedesetih pa nadalje.

Ipak ostalo je zabeleženo mnogo toga. Ono što je tada bilo neočekivano, iako je došlo do nekih promena, danas je prihvaćeno kao pravilo. Potpuno je normalizovana činjenica da u Srbiji više nema ni tragova od kulture koja je u njoj postojala (neko će reći da nikada nije ni bilo neke kulture na ovom tlu, o čemu bi se dalo raspravljati) i da smo suočeni sa javnim brisanjem kritičke misli, dobre književnosti, kvalitetnog izdavaštva, izvrsnih filmskih, pozorišnih i muzičkih festivala, likovnih manifestacija, sajmova kao i nesrećnog otkupa, koji je zapečatio sudbinu javnih biblioteka i statusa čitanja u Srbiji. Dobro je poznato da je naprednjačka elita od početka zagovarala restriktivni nacionalistički program zatiranja latiničke komponente kulture, što je za sobom povlačilo i ukidanje svega što je pod tim znakom nastalo. Sledeći korak bio bi izbacivanje latiničnih knjiga iz fondova javnih biblioteka Srbije. Kuća kao što je Srpska književna zadruga, mirno je posmatrala taj proces, verujući da će ona biti izuzeta od te pošasti kada bude došlo vreme raspodele budžeta za kulturu. Međutim, došli su neki neveseli dani čak i za takve kuće, jer ni SKZ danas ne može računati na potporu države sve dok ne učini isto što i Matica srpska, odnosno dok se kadrovski, politički, programski i stranački ne prilagodi SNS-u. Samo tako može obezbediti nastavak finansiranja i svoju kulturnu misiju koja traje od 1892.

Bilans naprednjačke odmazde nad pobunjenim društvom je poražavajući. Ugašeni su ili su u dubokoj krizi sledeći festivali, organizacije i nagrade: Bitef, EXIT, Niški filmski festival, Nišvil, Sajam knjiga, Oktobarski salon, Beogradski festival dokumentarnog i kratkometražnog igranog filma, Beldocs, Slobodna zona, Festival autorskog filma, Merlinka, Festival francuskog filma, Belgrade Beer Fest, Dani italijanskog filma, Srpsko književno društvo, nagrade „Biljana Jovanović“, „Voja Čolanović“ „Raša Plaović“ i „Petar Banićević“. Pred kolapsom se nalazi gotovo čitav izdavački sektor. Ovo je samo vidljivi deo kulture na udaru SNS-a. Vest o represiji i cenzuri teško se probija do stranih medija, ali nekoliko izvrsnih članaka je ipak objavljeno. Među njima je izvanredna studija dr Tatjane Rosić u časopisu ARTmargins. Značajan odjek imao je i tekst o cenzuri u muzičkoj industriji Srbije koji je objavio IQ Magazine. U julu ove godine oglasio se Internacionalni PEN povodom proterivanja vojnog analitičara i novinara Aleksandra Radića iz zemlje. Srbija prvi put posle mnogo vremena ima svoje političke zatvorenike, emigrante, unutrašnje neprijatelje koji su na merama policijskog praćenja i prisluškivanja. U Srbiji je život deteta manje vredan od jedne zastavice EXPO-a ili stranačkog plakata na SNS štandu.

Neki festivali, poput Nišvila, ipak su uspeli da izvedu skraćeni program ove godine pod sloganom „Plan B“, očekujući da će idućeg proleća moći da se vrate na dugoročnije planiranje, odnosno na „Plan A“. Međutim, pod koračnicom naprednjaka neće više biti mesta ni za kakav „Plan A“. Može se očekivati još gora situacija, koja se može sprečiti samo na dolazećim izborima. Kampanja SNS-a je u punom jeku, pri čemu je gašenje i progon kulture, kao i nezavisnih medija, njen integralni deo.

(Peščanik/foto: Vojin Ivkov)