Letnja je šema, pa onda: koju će knjigu dragi čitalac i još draža čitateljka poneti na more, odnosno plažu? Ako uopšte i hoće? Jer, prema nedavnoj naslovnoj priči magazina „The Atlantic“, stigli smo do „kraja čitanja“ i ere „postpismenosti“. Podaci, iako važe za Sjedinjene Američke Države, su zapanjujući koliko i jezivi. Bar za nas u poslu pisane reči. Naime, polovina Amerikanaca nije pročitalo nijednu i nikakvu knjigu tokom 2022. godine.

Čitanje iz zadovoljstva i opada: od 28 odsto (2004) na samo 16 odsto (2023. godine). Ovaj nekada široko rasprostranjeni hobi, postao je aktivnost veoma male grupe ljudi. I svi čitaju manje – opadanje čitalačkih navika prisutno je i među onima koji su oduvek čitali najviše (penzioneri, žene i visokoobrazovani). S tim u vezi, i same knjige postaju sve jednostavnije i sve kraće. U današnjim bestselerima sa liste NJujork tajmsa, prosečna dužina rečenice manja je za oko trećinu nego pre jednog veka. Najprodavaniji roman u Americi 1958. godine bio je „Doktor Živago“ Borisa Pasternaka, a prošle godine najnoviji romančić iz serijala za mlade „Igre gladi“. Što ne znači da mladi čitaju više, naprotiv. Između 1984. i 2025. godine, udeo trinaestogodišnjaka koji navode da „retko“ ili „nikada“ ne čitaju iz zadovoljstva porastao je sa 8 na 29 odsto.

A kada je reč o našoj Republici, prema podacima Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka (2015), oko dve trećine građana Srbije ne pročita nijednu knjigu tokom godine. Po internetima je nedavno šerovana karta evropskih zemalja (valjda) zasnovana na međunarodnim podacima prema kojoj je procena za Srbiju još niža: tek oko 25 odsto stanovništva Srbije pročita bar jednu knjigu godišnje (prosek EU je oko 53 odsto, gde vodi Danska sa 72 odsto, a Rumunija je pri dnu sa 29 odsto). Naravno, isto je i sa vestima. Narod do vesti danas dolazi mnogo manje čitanjem nego ranije. Pre pola stoleća (1975), oko polovina ljudi govorila je da svakodnevno čita novine, a danas to čini manje od 10 odsto. Većina ih prati putem svojih telefona ili računara (umesto papira), dok 40 odsto kaže da onlajn vesti radije gleda ili sluša nego – čita. Uostalom, jesmo li primetili da Aleksandar Vučić sve ređe piše autorske tekstove za novine, a svako malo snima video-uratke za Instagram? I gde se dede ona njegova knjiga o „obojenoj revoluciji“?

I sad, tokom najvećeg dela ljudske istorije, najveći problem u vezi sa čitanjem bila je nepismenost. LJudi naprosto nisu znali da čitaju. Međutim, danas je najveći problem „postpismenost“ – ljudi umeju da čitaju novine i knjige, ali ih više ne čitaju. Biće da je Vučić, između zloglasnog ostalog, i prvi predsednik Srbije postpismenog doba. Dok društvo koje ne čita gubi mnogo više od samih knjiga i njihovih autora. LJudi time gube sposobnost kritičkog mišljenja, duboke koncentracije, i sagledavanja života iz različitih perspektiva, o čemu izdašno svedoče naučnici i istraživači tekuće „postpismenosti“. S druge strane, paradoksalno, verovatno čitamo više reči nego ikada ranije – promenilo se ono šta čitamo i način na koji čitamo. LJudi su danas preplavljeni imejlovima, mobilnim porukama, objavama na Iksu i Instagram opisima. Eksplozija ovih kratkih tekstualnih fragmenata dogodila se na uštrb sposobnosti da se dugotrajno i fokusirano posvetimo dužim pisanim delima koja prenose bogate i složene informacije. A nismo ni spomenuli „veštačku inteligenciju“ i onaj drugi i ključni aspekt čitanja – pisanje. Jer, pisanje jeste mišljenje ili razmišljanje, a sve češće ga delegiramo tzv. velikim jezičkim modelima.

I onda, da li je civilizacija kakvu poznajemo zaista na putu bez povratka? A uspon hiperadiktivnih digitalnih tehnologija razorio naše sposobnosti koncentracije, te ugasio našu sklonost prema tekstu? Da li to knjige iščezavaju iz naše kulture, a sa njima i naša sposobnost za složeno i racionalno mišljenje? Srljamo li ka postpismenom društvu u kojem mitovi, intuicija i emocije potiskuju logiku, dokaze i nauku? Pa niko ne mora da nas bombardovanjem vrati u srednji vek ili kameno doba, jerbo ćemo to uraditi sami? „Društvene mreže“ odavno su postale samo loša televizija koju gledamo na mobilnom telefonu. Hajde da ne paničimo još uvek, i ne drobimo istu, dosadnu, prežvakanu i staračku priču o „današnjoj omladini“ koja više ne čita?

Naime, čitanje je već uspešno preživelo nekoliko velikih tehnoloških udara, što pokazuje da je možda privlačnije nego što smo mislili. Radio, bioskop, televizija, dial-up i Wi-Fi internet, TikTok, ništa od toga nije uspelo da ugasi ljudsku potrebu da mrda svoje zenice preko reči na papiru. A knjiga je – poput stolice, grafitne olovke ili onog žuto-zelenog sunđera za sudoperu – gotovo savršena tehnologija, upravo zato što nema previše prostora za unapređivanje. Prosti listovi papira sa škrabotinama koje zovemo slovima, ušuškani između dva kartona, koje ovako mogu da koriste mnogi, i još da traju stolećima! Zapravo, izvanredna je i gotovo čudesna sledeća stvar. A to je da ljudi koji poseduju najzaraznije uređaje koji su izmišljeni ikada – „pametne telefone“ sa svojim aplikacijama – uopšte i odluče da ih ture u stranu i uzmu neku knjigu u ruke.

Jer, čitanje nije prirodno. Ljudi ne poseduju urođene kognitivne mehanizme namenjene povezivanju slova (tj. nasumičnih žvrljotina) u reči, niti njihovom povezivanju sa stvarima iz stvarnog sveta. Čitanje se uči. Da bi čitala, ljudska životinja mora da prenameni delove mozga koji su prvobitno služili za govor i prepoznavanje objekata. Ova praksa se prvi put pojavila pre tek 6.000 godina u Mesopotamiji. I hiljadama godina posle, većina ljudi planete je bila nepismena, sve do Gutenberga i otkrića štamparske prese u 15. veku. Ali, pisana reč se suštinski razlikuje od govora jerbo odvaja poruku od njenog prenosioca, čime se omogućuje promišljenije i nepristrasnije širenje informacija nego u usmenim društvima. Budući da je za zapisivanje misli potrebno više vremena nego za njihovo izgovaranje, pisanje nas podstiče da zastanemo, promislimo i uredimo svoje ideje. Pisani jezik zato najčešće odlikuju složenije rečenice i bogatiji rečnik nego govor. Za razliku od izgovorene reči (koja nestaje čim je izrečena), tekst ostaje. Čitaoci mu se mogu vraćati, iznova ga tumačiti, i u njemu pronalaziti nova značenja kao u „Odiseji“. Upravo zato što zapisano traje, um se oslobađa potrebe da sve pamti i može da se posveti stvaranju novih ideja i otkrića.

Najzad, ne moramo završiti filozofski fakultet da bismo znali razliku između jeftinih i dubokih zadovoljstava. Niko nije presrećan ako je satima buljio u Instagram ili Jutjub klipove, niti se hvali rekordnim vremenom pred ekranom telefona. A završiti odličan roman ili naučno-popularnu knjigu neretko je kao da smo skinuli teg za grudi ili otišli u novu i egzotičnu zemlju. I za takva iskustva ne postoje prave zamene. Video sadržaji mogu da nas razonode i uzbude, podkasti mogu da nas informišu, ali postoji samo jedan način da osetimo kako nam se vidici šire, misao postaje složenija, i unutrašnji svet bogatiji – a to je da očima prelazimo preko pisanog teksta. Sav ozbiljan intelektualni rad se na kraju svodi na to, pa hajde da se ne pretvaramo da je drugačije?

Nema prečice ako želimo da budemo deo sveta ideja. Ako želimo da se bavimo i upravljamo složenim mislima – moramo da čitamo i pišemo. Na duge staze, jedino su knjige zaista važne. Filmovi, podkasti i TikTok snimci umeju da privuku pažnju i dopru do široke publike, ali je njihov domet u domenu ideja manji nego što to izgleda. Misli postaju trajne tek kada budu zapisane, odštampane i sačuvane između korica knjige. Istovremeno, ljudska bića osećaju glad koju nijedan video-snimak ne može da zadovolji. Pa usred beskonačne ponude zavodljive i zarazne zabave, mnogi ljudi i dalje žele da čitaju. Pet hiljada godina nakon što su u Sumeru počeli da urezuju klinasto pismo u glinene pločice, i šest stoleća nakon što je Gutenberg počeo da utiskuje mastiljave blokove na papir, tekst je i dalje zakon. I tu je da ostane. Hvala na čitanju!

(Danas, foto: Autonomija)