Ima već tri po decenije kako radikali progone, zlostavljaju, progone i sprovode sve zamislive i nezamislive vrste nasilja prema građanima Srbije. Proterivali su Hrvate iz njihovih kuća tokom rata, satanizovali su svakog ko se drznuo da se usprotivi njihovom fašizmu, izmišljali su strane plaćenike i domaće izdajnike, radili su o glavi svakom čestitom, poštenom, istinoljubivom i antifašistički nastrojenom čoveku.

Bogdanu Bogdanoviću su pisali grafite u ulazu zgrade sa jasnom porukom „Ovde živi ustaša Bogdan Bogdanović“, nasrtali su na njegov stan, pokušavajući da upadnu unutra, progonili su jednog od najvećih graditelja, pisaca i intelektualaca koje je Srbija u svojoj istoriji imala – sve dok ga nisu prisilili da se iseli u Beč, u tuđu zemlju gde je mogao da živi kao čovek, ne strahujući za svoj život.

Radikalski progoni i pogromi

Radikali u svim alotropskim modifikacijama pogromaše već decenijama, bez počivka i prestanka, pretvarajući srpsko društvo u sopstveno lovište, baveći se lovom na veštice i izgonom nepodobnih. A njima je nepodoban svako ko nije podlac i gnjida po njihovoj meri, svako kome je stalo do istine, čovečnosti, ljudskih prava, demokratije, do poštovanja ljudske ličnosti, do elementarnih civilizacijskih vrednosti, do svega dobrog, plemenitog i lepog u čoveku.

Udarničkim radom na poništenju svih civilizacijskih tekovina, ustoličenih mahom u socijalizmu, radikali su od ove zemlje napravili brlog u kojem samo nitkovi, lopuže, razbojnici, kriminalci, dileri droge, pokvarenjaci, probisveti, ratni zločinci, masovne ubice, ratni profiteri, prevaranti, bitange, podmuklice, huškači, režimski propagandisti i profesionalni nacionalisti mogu da se osećaju kao svoji na svome.

Naprednjački režim i njegove sluge već godinama satanizuju i demonizuju Dinka Gruhonjića, crtajući mu metu na čelu. U poslednje dve godine kampanja mržnje je intenzivirana do granice ludila, pa i preko nje, državni funkcioneri na čelu sa Aleksandrom Vučićem takmiče se u progonu Gruhonjića, režimski mediji su se potpuno razularili, pišući o njemu maltene na dnevnoj bazi, što je sve zajedno dovelo do okupljanja desničara koji bi da Dinko nestane sa lica zemlje, do nebrojenih pretnji smrću, do javnog linča na takozvanim društvenim mrežama, do proglašenja jednog časnog čoveka, uzornog profesora i vrhunskog novinara za oličenje đavola.

Napad na porodicu

Silina i učestalost takvih napada svedoče da nije reč o spontanoj stihiji režimskog ološa, već da se radi o orkestriranoj kampanji koja ima za cilj da zastraši svakog ko bi pomislio da kritikuje režim, da misli slobodno, da govori ono što mu je na umu i da se bori za drugačiju, bolju, uređeniju, uljuđeniju Srbiju u kojoj niko neće biti izložen pretnjama, progonu, pogromu i linču. U hajci na Dinka Gruhonjića sva su sredstva dozvoljena i poželjna, od hiljadu puta ponovljenih kleveta u režimskim trovačnicama, preko presretanja na ulici, pa sve do starog, dobrog pisanja pretećih grafita na zgradi, sa nedvosmislenim sadržajem: „Dinko Šakiću, za večni dom si spreman“.

Linčerska kampanja nije zaobišla ni članove Dinkove porodice. Krvožedni tabloidi, ta glasila koja sistematski rade na uništavanju savesti i zdrave pameti sopstvenog naroda, oklevetali su Dinkovog sina Davida da je saradnik hrvatskih bezbednosnih službi. Takva je logika radikalskih trovačnica – čim neko živi, studira i radi u Hrvatskoj, taj je špijun. Raspirivanje paranoje, širenje stanja neprekidne mentalne opsade, proglašavanje gotovo celog sveta za srpske neprijatelje, konstruisanje najglupljih mogućih teorija zavere – to je osnova takozvane uređivačke politike ovih zlogukih entiteta koji se nipošto ne mogu nazvati medijima.

Na kraju je višegodišnja kampanja protiv Dinka Gruhonjića i njegove porodice urodila i konkretnim plodovima – trojica mladića sa fantomkama navučenim na prazne glave demolirali su automobil Davida Gruhonjića u novosadskom naselju Liman. Režim je višegodišnjim targetiranjem porodice Gruhonjić stvorio atmosferu u kojoj je napad na imovinu ili na fizički integritet bilo kog člana ove progonjene porodice – nešto poželjno, očekivano i normalno.

Radikalski zloduh

Pritom, počinitelji dobro znaju da neće biti kažnjeni za svoja nepočinstva, ako već nisu direktno instruisani od nekog političkog moćnika. Niko od onih koji Dinku prete smrću nije do sada priveden pravdi, pošto u Srbiji pravde i nema, jer su je radikali uhapsili i smestili u neki meljivi kazamat. Niko neće odgovarati ni za fizičku realizaciju pretnji, sistem funkcioniše savršeno, sistem nekažnjivosti kriminalaca i razbojnika koji uživaju zaštitu državnog aparata.

Đavo je odavno odneo šalu, a bezbednost Dinka Gruhonjića i njegove porodice u zemlji Srbiji praktično više ne postoji. Nema načina da se bilo ko ko se preziva Gruhonjić oseća sigurno pod režimom Aleksandra Vučića. Samo što to ne važi samo za Dinka i njegove najbliže, danas su oni na tapetu, a sutra meta može postati bilo ko ko se ne slaže sa destruktivnom politikom uništitelja srpskog društva. Ko god digne glas protiv raznojničke bande koja je zarobila Srbiju – može postati objekat tabloidnih kampanja, predmet mržnje vladajuće kaste, džak za udaranje na asocijalnim mrežama i potencijalna žrtva fizičkog nasilja.

Ako delovanje režimskih nasilnika urodi plodom i porodica Gruhonjić napusti Srbiju, neko drugi će u tabloidima i na režimskim televizijama biti proglašen za vrhovnog srbomrsca, za arhineprijatelja srpstva, za ustašu, demona, đavola. Radikalski zloduh mora neprekidno da proizvodi izmišljene neprijatelje, kako sluđeno građanstvo, preparirano i hipnotisano višedecenijskom propagandom – ne bi videlo ko mu zaista radi o glavi, zavlači ruku u džep, gura u propast i poništava budućnost.

Neprijatelji sopstvenog naroda

Pisao je o tome davno veliki nemački pesnik Bertold Breht, takođe proglašen za izdajnika i odroda, baš kao što su za izdajnike nacije, za one koji prljaju svoje gnezdo proglašeni svi najbolji i najplemenitiji Nemci tridesetih godina prošlog stoleća. U poemi “Iz nemačkog ratnog bukvara” Breht jasno određuje ko je pravi neprijatelj: “Kad dođe do marširanja, mnogi neće znati / Da im na čelu maršira neprijatelj. / Glas koji im zapoveda, / Glas je njihovog neprijatelja. / Onaj koji im govori o neprijatelju, / Sam je neprijatelj.”

Nisu radikali, socijalisti i slični neprijatelji samo susednih naroda, što su demonstrirali udarničkim radom devedesetih godina, kroz nebrojene ratne zločine, etnička čišćenja, masovna silovanja, spaljivanje gradova i sela, pljačkanje imovine na veliko, konc-logore, uništavanje čitave jedne zemlje i genocid. Nisu oni samo mrzitelji manjina koje su proterivali iz Srbije, nipodaštavali, zlostavljali, proganjali i marginalizovali.

Oni su najljući neprijatelji i sopstvenog naroda, nema većih srbomrzaca od radikala, socijalista i ostalih naprednjaka. Niko ne prezire sopstveni narod kao njegovi nacionalisti, kao oni koji svakog dana govore kako vole Srbiju, dok je uništavaju i pljačkaju. Šta je suština Srpske radikalne stranke iz koje se ispilio Vučić, od koje su i nastali naprednjaci, objasnio je davnih dana Zoran Đinđić.

Majstori destrukcije

“Srpska radikalna stranka je mentalitetski fenomen. Ona je jedan ozbiljan problem našeg društva. Ona nije politički problem. Najmanje je politički fenomen. (…) Zemlja u kojoj postoji Srpska radikalna stranka, čist luksuz je da bilo koji neprijatelj uloži bilo koji dinar za razbijanje te zemlje. Dok je Srpske radikalne stranke sa ovom snagom u Srbiji, svi neprijatelji Srbije mogu mirno da spavaju. (…) Oni umesto njih obavljaju sve poslove destrukcije tradicije, pristojnosti, poštovanja, nivoa kulture, svega onoga što jednu zajednicu drži na okupu”, tako je govorio Đinđić, ali nije imao ko da ga čuje.

Pošto nismo na vreme slušali upozorenja umnih ljudi, u rasponu od Đinđića, preko Bogdana Bogdanovića, Ante Markovića, Ivana Đurića, Slobodana Blagojevića, Radomira Konstantinovića, Latinke Perović i mnogih drugih – našli smo se tu gde smo, u radikalskoj Srbiji kojom vlada Šešeljev nosač gajbica, čovek koji nije uspeo da postane čak ni vođa navijača, što mu je nekad bila vrhunska ambicija, ali je zato uspeo da zavlada čitavom državom na predugi niz godina.

U takvoj Srbiji, krojenoj po radikalskoj meri, slobodoumni ljudi su stalna meta režimskih medijskih snajperista, a svako ko misli svojom glavom je izdajnik, neprijatelj i izrod. Danas je rafalna režimska paljba usmerena na porodicu Dinka Gruhonjića, sutra će progoniteljska mašinerija uzeti nekog drugog za metu, prekosutra trećeg, i tako redom, dok ovo društvo konačno ne propadne u sopstvenom glibu.

Ili dok ne smogne snage da uspravi kičmu, da se adekvatno suprotstavi radikalskom zloduhu, da svrgne sa vlasti najgore od najgorih, i da jednom konačno raskrsti sa zločinačkom, antiljudskom ideologijom koja uništava sve oko sebe, da bi na kraju i sama završila u neminovnoj autodestrukciji. Izbor je na svim građanima Srbije, jer je progon porodice Gruhonjić napad na svakog slobodnog čoveka u ovoj zemlji. 

(AntenaM, foto: Autonomija)