Kao i uvek kada je o prebrojavanju stanovništva reč, i u poslednjim rezultatima popisa u Srbiji naziru se i nekakvi politički, i kvazipolitički stavovi. Od ukupno 7,2 miliona stanovnika, Srbi kao većinski narod broje gotovo šest miliona (83,3 odsto), ali Srbija je multietnička zajednica – tu su i Mađari (3,5%), Romi (2,1%), Bošnjaci (2%), Hrvati (0,8%), Slovaci (0,7%), Crnogorci (0,5%), Vlasi (0,5%)… U odnosu na prethodni popis (2002), Srbi beleže smanjenje za 225.000. Uz to, znatan broj osoba, njih 160.300, nije se nacionalno opredelio, što je dvostruko više nego pre deset godina, i ukazuje na trend porasta onih koji nisu voljni da učestvuju u homogenizaciji bilo koje vrste, pa su se tako među nama pojavili Džedaji, Vanzemaljci, ali i Zemljani i Kosmopolite.

Indikativno je i što sada ima tri puta više (oko 30.800) onih koji su se izjasnili za regionalnu pripadnost: Vojvođana, Sremaca, Šumadinaca, Timočana, Krajišnika… ili pak lokalpatriota – Beograđana, Čuburaca, pa i Zvezdaša… Iako Jugoslavija kao država više ne postoji, 23.300 (0,3 odsto) jugonostalgičara još uvek se deklariše da su Jugosloveni. Prema popisu iz 1981. u vreme SFRJ bilo je 13,34% Jugoslovena u Vojvodini, a 1991. čak 24,5% u odnosu na njihov ukupan broj pre raspada zemlje. Na popisu 2002. od 80.721 Jugoslovena dve trećine ili preko 51.000 njih živelo je u Vojvodini. Danas najviše onih „regionalno opredeljenih“, oko 28.500, takođe ima u Vojvodini.

– Ne zaboravimo da je čak 700.000 devojčica i dečaka 1991. uoči raspada Jugoslavije ušlo u popis kao deca iz mešovitih brakova. Ova cifra, koja se sada pojavila u kategoriji „regionalna pripadnost“, verovatno vodi poreklo iz slične činjenice. Prosto ne mogu da se opredele da li su Srbi, Mađari, Slovaci… jer su u nekakvoj velikoj mešavini nacija u svojoj porodici, pa im je zgodno da kažu da su Vojvođani. Uostalom, najviši procenat mešovitih brakova je upravo u Vojvodini, a nema ih mnogo u centralnoj Srbiji i u područjima na jugu gde su Albanci… Takođe, ima puno logike i u tome da se deo Jugoslovena prebaci u Vojvođane, nemajući ništa bolje – objašnjava za naš list Srđan Bogosavljević, direktor Ipsos Stratedžik marketinga i stručnjak za statistiku.

Po njegovim rečima, u mnogim zemljama se priznaje tzv. višestruka nacionalna pripadnost: možete, recimo, da napišete da ste Srbin, Mađar, Rumun i to se sve broji sa po jednom trećinom. Kod nas se taj model ne priznaje, ali zato možete da kažete šta hoćete. „Ako se izjasnite da ste saksija, i to mora da se upiše”, dodaje Bogosavljević.
Naš sagovornik veruje da ima i dovoljno političkih tenzija i nezadovoljstava u Vojvodini pa da regionalno opredeljivanje postaje i deo tog protesta – iskazivanja podrške Vojvodini izjašnjavanjem za Vojvođane.

– Kada budemo dobili detaljne podatke i kada ukrstimo malo više informacija o tome šta su roditelji onih koji se izjašnjavaju na taj način – što sada još uvek ne možemo, onda ćemo moći da budemo precizniji. Ti podaci će se pojaviti, oni naprosto kasne iz tehničkih razloga i ne postoji nikakav problem da se objave, barem koliko ja znam. Dakle, tek kada svi detalji budu obnarodovani, moći ćemo da imamo uvid u realnu situaciju: koliko ima onih koji su sasvim jasnog nacionalnog porekla, ali ne žele da to potenciraju nego ono nacionalno potiskuju u korist nekakvog političkog opredeljenja.

Kao primer Bogosavljević navodi „slučaj Crnogoraca”, kojih je 2002. bilo 69.000, a danas ima oko 38.500 ili 44% manje, što on tumači kao čisto političko pitanje. Crnogoraca je, inače, manje i u samoj Crnoj Gori, u smislu da se više ljudi izjasnilo kao Srbi posle izdvajanje Crne Gore iz zajedničke države.

– Koliko god smo kao Južni Sloveni imali bazičnu razliku između nacija, koja je u jednom trenutku bili definisana preko religije, i donekle prošlosti, u Crnoj Gori kao da se pojavio proces stvaranja nacije preko političke pripadnosti. Možda malo preterujem, ali mi se čini da oni koji sada insistiraju da su Srbi a nekada su bili Crnogorci, time zapravo prave distancu prema politici koja im se ne dopada u Crnoj Gori. Ranije smo imali Crnogorce srpskog porekla, što nije bilo naročito važno – a sada je to pitanje svih pitanja u Crnoj Gori koje se prenelo i na Srbiju. Ljudi prosto insistiraju na tome da su Srbi iz Crne Gore a ne više Crnogorci srpskog porekla – iako su to oni isti koji sada iskazuju svoje nezadovoljstvo politikom nezavisnosti Podgorice na taj način.

Našeg sagovornika ne iznenađuje ni što se o svojoj nacionalnoj pripadnosti uopšte nije izjasnilo 160.000 ljudi: uvek, kaže, ima onih koje ta vrsta deklarisanja nervira, koji ne vole prebrojavanja, ili se osećaju kao žrtve, posredno ili neposredno, velikih etničkih sukoba 90-tih. Konačno, ima i onih koji se plaše izjašnjavanja. Takođe, ko je u porodici sastavljenoj od više nacija, vrlo teško mu je da se opredeli, pa rađe uzima regionalni identitet ili kaže da nije ništa da ne bi uvredio jednog od dva roditelja.

I psiholog Mikloš Biro uočava iz svog ugla da su Jugosloveni, najčešće potomci mešanih brakova, počeli da se osipaju.

– Sam identitet jugoslovenstva je bio jako „mršav” i tokom postojanja Jugoslavije, iako je ona trajala poprilično. U suštini se pravi nadnacionalni jugoslovenski identitet faktički nije uspostavio, tako da su Jugosloveni uglavnom bili iz mešovitih brakova, ili su imali, da tako kažem intelektualnu svest o nepotrebnosti nacionalnog izjašnjavanja: nisu bili nacionalisti i hteli su to da na neki način izraze pa su bili ili neopredeljeni, ili su se izjašnjavali kao Jugosloveni – kaže nam Biro. – Pošto je ta država nestala, prirodno je bilo da se potraži neki drugi identitet. Ne mogu da zaključim potpuno nedvosmisleno, jer nemam tačne podatke, ali vrlo je logična pretpostavka da su se Jugosloveni pretvorili u Vojvođane. U međuvremenu se pojavila i ta antivojvođanska i antiautonomaška presija, koja je, takođe, mogući izvor inata: e, baš hoću da budem Vojvođanin zato što su počeli da suzbijaju ideju autonomije…

Naravno, pored ovog mogućeg objašnjenja, tu se, dodaje dr Biro, pojavljuju i druge ideje. – Na primer, nedavno sam slušao predstavnika Bunjevačke stranke koji tvrdi da su u Subotici postali neopredeljeni baš oni koji su ranije bili Bunjevci – Hrvati. Otkud on to zna? Naravno, ni on nema podatke, kao ni ja što ih nemam, ali je izveo zaključak kojim dokazuje da su „njegovi” nestali na drugu stranu. Tako se samo otvara prostor za kalkulacije i manipulacije podacima – zaključuje Mikloš Biro. – Ali najverovatnije je, dakle, da su s jedne strane Vojvođani delom nastali od Jugoslovena, s druge od onih koji hoće da budu nadnacionalni, i s treće strane od onih koji iz inata hoće da budu – Vojvođani!

Relja Knežević (Dnevnik)