Autorski tekstovi retko počinju samopreispitivanjem, i to s dobrim razlogom. Pre gotovo godinu dana upozorio sam da bi izbori u Mađarskoj u aprilu 2026. mogli faktički postati prvi namešteni izborni proces u Evropskoj uniji, sa dalekosežnim posledicama po demokratski integritet i donošenje odluka u Uniji.

Kako i zašto bi do toga moglo doći, detaljno sam razradio u tom scenariju. Ostalo je još nedelju dana do trenutka kada ćemo videti da li mađarska i evropska politika mogu izbeći ovaj mračni scenario, ali njegova verovatnoća raste iz dana u dan.

Ono što svakako nisam mogao da predvidim jeste stepen do kojeg instrumenti povezani sa hibridnim ratovanjem prodiru i počinju da oblikuju izbornu kampanju u Mađarskoj.

Nisam „punokrvni“ analitičar u oblasti bezbednosti koji veruje da su ruski „mali zeleni ljudi“ i aktivne mere Kremlja glavni pokretači evropske politike. Umesto toga, sklon sam da razmišljam o tome kakva bi trebalo da bude sopstvena strategija Evrope, a ne da se dubinski bavim taktikama naših protivnika. Smatram ovaj uvod i samorefleksiju važnim kako bih naglasio težinu svoje procene kada govorim o hibridnom ratovanju u bilo kom kontekstu. To nije moj primarni alat; stoga obično ne posmatram sve probleme – ili nove pretnje – kroz prizmu hibridnog ratovanja.

Prisustvo na terenu

Čak i pre šest nedelja, tokom jedne simulacione vežbe sredinom februara, tvrdio sam da izazove po demokratski integritet predstojećih parlamentarnih izbora u Mađarskoj ne treba posmatrati prvenstveno kroz prizmu hibridnog ratovanja. Smatrao sam to intelektualno površnim i udaljenim od političke realnosti.

Ta moja izjava nije dobro „ostarila“, a moj raniji stav je sustigla politička stvarnost. Izgleda da što autoritarni režim očajnije pokušava da izbegne gubitak vlasti – i što je više zavisan od Kremlja – to alati koje koristi sve više liče na prakse ruskog hibridnog ratovanja.

Ovo nije počelo danas lažnim napadom na kompleks gasovoda „Turski tok“ u Vojvodini, u Srbiji. Hibridno ratovanje je ušlo u mađarsku izbornu kampanju 5. marta, kada su mađarske specijalne snage presrele potpuno legalan i registrovan transfer novca između Rajfajzen banke i ukrajinske Oščadbanke na teritoriji Mađarske, u vrednosti većoj od 70 miliona evra. Detalje i posledice tog poteza po mađarsko-ukrajinske bilateralne odnose i izbornu kampanju obradio sam u svom prethodnom tekstu.

Ono što se dogodilo danas ne predstavlja novu fazu, već učvršćivanje logike hibridnog ratovanja – dalje intenziviranje takvih mera sa jednom ključnom posledicom: one će ostati prisutne i nastaviće da oblikuju logiku kampanje.

Na Uskršnju nedelju, 5. aprila, neidentifikovani akteri izveli su očigledno isceniranu operaciju, ciljajući gasovod „Turski tok“ na teritoriji Srbije, blizu mađarske granice u Vojvodini, u blizini Trešnjevca (Oromheđeš). Operacija je uključivala postavljanje dve torbe sa jakim eksplozivom i detonatorima u blizini kritične infrastrukture; ove naprave su potom identifikovale i neutralisale srpske vlasti. Istovremeno, navodni napad je instrumentalizovan od strane mađarske vlade kao opravdanje za stavljanje domaćeg dela gasovoda pod vojnu zaštitu, uz pripisivanje odgovornosti Ukrajini i povlačenje paralela sa sabotažom gasovoda „Severni tok“.

Hibridno pozorište

Posmatrano kroz prizmu političkih implikacija pokušaja napada, situacija je istovremeno očajna, tragikomična i ozbiljna.

Svakako je očajna, jer su informacije o mogućem isceniranom napadu sa identičnim karakteristikama objavljene nekoliko dana ranije od strane mađarskih analitičara i medija, otkrivajući metu, lokaciju i logiku cele operacije. Planovi mađarskog režima i njegovih ruskih i srpskih saveznika praktično su razotkriveni. Činjenica da su, uprkos tome, premijer Orban i Kremlj odlučili da nastave pokazuje koliko je politička situacija za Fides očajna.

Istovremeno, priča je i tragikomična – ne samo zato što su nastavili sa akcijom čiji su obrisi već bili javno opisani kao moguća „false flag“ operacija, već i zbog njenog kukavičkog i teatralnog karaktera. Nije pričinjena nikakva šteta; eksploziv je postavljen, ali otkriven i deaktiviran. Cela operacija bila je osmišljena da funkcioniše isključivo u komunikacionom prostoru. Bio je to iscenirani teroristički napad u tradiciji i stilu mađarske operete.

Donosioci odluka u Budimpešti nisu se usudili da rizikuju bilo kakvu štetu po kritičnu infrastrukturu – ulog je bio previsok, kako u pogledu potencijalnih društvenih reakcija na nestašice, tako i u vezi sa krivičnom odgovornošću.

Posebno u pogledu krivične odgovornosti, izbor lokacije je indikativan. Navodni napad na mađarskom tlu mogao je pokrenuti ozbiljne istrage i krivično gonjenje u slučaju izborne pobede stranke Tisa. Premijer Orban i Kremlj želeli su da izbegnu takve posledice, oslanjajući se na čvrstu ruku jednog srpskog saveznika.

Međutim, pre svega, situacija je ozbiljna i preteća. Ovom operacijom premijer Orban je pokazao da ne vidi crvene linije kada je u pitanju očuvanje vlasti. Iz toga se mogu izvući dva zaključka.

Prvo, što se izborna pobeda Fidesa čini udaljenijom, a Tisa bližom mogućnosti da osvoji dvotrećinsku ustavnu većinu, to je veća verovatnoća autoritarne eskalacije od strane Fidesa. Jezikom teorije igara, istovremeno rastu verovatnoće i najboljeg i najgoreg scenarija.

Drugo, Orban je ovom operacijom značajno podigao ulog. Iako može biti teško krivično goniti počinioce za dela poput izdaje ili drugih krivičnih dela protiv države, optužba za pripremanje terorističkog akta (§ 314 mađarskog Krivičnog zakonika) mogla bi se primeniti. To nadvija „Damoklov mač“ neviđenih krivičnih posledica nad akterima Orbánovog režima – kakve nisu viđene ni za jednu vladu od demokratske tranzicije 1989–1990.

Svestan toga, on bi sada mogao biti još motivisaniji da dodatno pojača autoritarne mere. Poslednji dani pred izbore 12. aprila mogu biti posebno osetljivi iz ove perspektive. Evropski partneri, ukoliko žele da spreče dalju autoritarnu eskalaciju u Mađarskoj, trebalo bi da diskretno stupe u kontakt sa predstavnicima mađarske vlade i jasno stave do znanja da neće tolerisati dalje mere hibridnog ratovanja ili autoritarne poteze – te da bi međunarodno priznanje Orbanove vlade moglo doći u pitanje ukoliko Budimpešta ne posluša ovaj savet.

Orbanov režim delovao je kao pionir autokratizacije u Evropskoj uniji. Neliberalne prakse koje su nekada bile ograničene na Mađarsku danas su rasprostranjene i prisutne u više država članica. U tom kontekstu, EU ne bi smela da potceni značaj presedana u kojem neliberalna vlada koristi lažne terorističke napade i druge oblike hibridnog ratovanja u izbornoj kampanji – i pritom prolazi bez ozbiljnih posledica.

Srpska veza

Da li postoji dosluh između mađarskog, ruskog i srpskog režima u sprovođenju ove mere postaće jasno kroz reakcije i istražni rad srpskih vlasti.

Jedno je jasno: ako su vlasti zemlje kandidata za članstvo u EU umešane u pokušaje nedozvoljenog uticaja na ishod izbora u državi članici EU – naročito ako se to odvija kroz prikrivenu saradnju sa političkim akterima iz te zemlje i Ruske Federacije – to ne može proći bez političkih posledica po pristupni proces te zemlje i odnose između institucija EU i njene vlade.

U tom smislu, u najvišem je interesu srpske vlade da sprovede sve istrage uz maksimalnu transparentnost, nepristrasnost i profesionalizam, kako bi se otklonile svake sumnje u umešanost Srbije.

Svaki drugačiji ishod ne samo da bi doveo u pitanje buduće odnose Srbije sa EU, kao i sa budućom demokratskom vladom Mađarske, već bi mogao (i trebalo) da izloži pripadnike srpskog bezbednosnog aparata i političkog rukovodstva potencijalnim sankcijama EU i krivičnoj odgovornosti u Mađarskoj.

Autor je zamenik direktora, Institut za evropsku politiku, Berlin.
Tekst je prvobitno objavljen na engleskom jeziku, na Substack nalogu Danijela Hegeduša.

(Savremena politika/foto: Autonomija)