Na lokalnim izborima u deset opština u Srbiji, režim možda jeste pobedio, ali studenti i građani – nisu izgubili. Štaviše, pokazali su zube pred ogoljenim nasiljem, odnosno duplim spiskovima, kupovinama glasova, kol-centrima, dovezenim glasačima, paradiranjem falangi, neopevanim pritiscima, neograničenim resursima, izbušenim gumama, te pištoljima, fantomkama, sekirama i motkama.

Na poslovični „praznik demokratije“, birališta su pretvorena u borilišta. Režimu je preostalo jedino da ukine internet, a potom i same građane. Jer biju njihovi, ali biju i naši. Kao u partizanskom filmu, napadalo se na okupatorska legla u kojima se kupuju-prodaju glasovi.

U tu nedelju, građani su od rane zore i fizički sprečavali izborni lopovluk i fotografisanja listića, zaustavljali isplate novca za glasove, te ćacadima iz ruku oduzimali duple spiskove i tome slično. Ružna njuška režima je najzad razobličena – car je ostao go na snegu i kiši, raskrinkan, usamljen i uplašen. Isto važi i za horde kupljenih i ucenjenih koji sakrivaju svoja lica, znajući da čine nepočinstva i da im se sitne ili krupne privilegije klimaju. Dok je, umesto izborne volje, policija kordonima čuvala kafane i automobile u kojima se odvijala kupovina glasova. Na trenutke je delovalo da će sve da nas postreljaju i da treba da bežimo. Od fasadne demokratije nije ostala ni fasada.

Međutim, bio je to i svojevrsni dan pobede pošto su studenti i građani najzad uzeli demokratiju u svoje ruke. Svedočili smo da narod sprečava krađu glasova kada narodna milicija neće. I onda, zašto kao politička zajednica – nismo izgubili? Zato što je prikazana neverovatna volja za odbranu demokratije. I to je tako od Kule, preko Bajine Bašte, Aranđelovca i Bora, sve do Sevojna i gotovo posvud. Studenti su građane prvo probudili, a zatim i naučili da njihov glas vredi nešto. Kao i da su oni tu da taj glas sačuvaju, jer možda nemaju hijerarhiju, ali zato imaju mrežu. Utisak svih posmatrača je da su studenti, ta „deca“ ili „klinci“, i odvažni, i pametni, i sjajno organizovani.

Dakle, po ciči zimi se boravilo na biračkim mestima i oko njih, uz građane iz cele Srbije organizovane u mobilne timove za odbranu studenata i lov na pljačkaše narodne volje. Namera je sigurno bila da se pokrade mnogo više, ali je sprečena ili prokazana na nebrojenim mestima. A postalo je jasno i da u manjim mestima ima više slobodnih ljudi nego što smo to u svojim urbanim mehurima pretpostavljali. Posebno divljenje zaslužuju posmatrači „sa strane“ koji su, po krajnje hladnom i kišnom danu, u hiljadama došli da solidarno brane glasove meštana. Uz prethodne sate i sate pripreme za ulogu kontrolora i posmatrača, po dvanaest-četrnaest sati su bili na biračkom mestu i unaokolo, rizikujući zdravlje i možda život (među njima i moj kum Momčilo i nebrojeni prijatelji – bravo!). Svi mi koji nismo bili tamo, možemo samo da im se poklonimo. Ruski Krstur, rodno mesto moje majke i oca, je prvo slobodno selo u Srbiji. A moja bratanica, i studentkinja prve godine Filozofskog, najverovatnije je izabrana za odbornicu u Kuli – na prvim izborima na kojima je glasala. Ovaj sociolog i kolumnista je besramno ponosan na nju – vinčujem ci, Ana!

S tim u vezi, zašto režim i nije naročito pobedio? Zato što je udružio i SPS, i radikale i Mađare, proizveo i lažnu opoziciju i lažne manjine, te izdašno krao, lomio glave, izveo sve kriminalce, dilere i ubice, provozao sve preplašene babe i besne dede, podmazao i ucenio (duhovno i materijalno) najsiromašnije, potrošio milione evra i milijarde propagandnih minuta, sve, sve to – da bi namakao po jednog odbornika više. Jedva pretekao u relativno malim opštinama u kojima je suvereno dominirao. Hm, potplatimo samo po jednog prevrtljivog SPS-ovca da preleti, i eto studentske vlasti u 3-4 opštine u Srbiji? Dakle, studenti – bez televizije i novina, bez novca, bez mašinerije, i još prokazani kao „ustaše“ – uzimaju 48% u Kuli, 46% u Aranđelovcu, 45% u Sevojnu, 40% u Bajinoj Bašti i 40% u Boru.

Što su rezultati koji vrede daleko više u normalnim okolnostima. Tačnije, da su uslovi bili za samo dve nijanse normalniji (i što sada više sigurno neće biti), vlast bi bila potučena do nogu. I zato, činjenica je sledeća: od protestnog pokreta, studenti su postali politička sila. I sada nema nazad, baš kao što ni mesta za malodušnost, naprotiv. Ne (samo) svojom krivicom, niti jedna opoziciona grupacija ili lista nije mogla ni da sanja da dobaci do 40 odsto glasova u prethodnih 14 godina, zar ne? Očigledna lekcija jeste da ima „pobede“ i bez stranačke opozicije. Ali i da je njihova organizovana podrška takođe neobično važna. Najzad, lekcija je i da se, ako želi pobedu bez znaka navoda, studentski pokret ima ponašati kao dobro organizovana stranka. U ovih nekoliko opština je baš tako bilo.

Postoji ta čuvena pobeda koju istorija ne pamti kao trijumf već kao prekretnicu. U Bici kod Askuluma 279. godine pre nove ere, izvesni Pir iz Epira je porazio Rimljane, a zatim pogledao u razaranje sopstvene vojske pa izjavio: „Još jedna ovakva pobeda i propao sam!“. Režim bi morao da dobro oseća ovu referencu ili istorijsku fusnotu. Pir-Vučićeva pobeda je bila i svojevrsni test – skok u poznato koje se pokazalo nepoznatim. Nadalo se da nas nema toliko, da se posustalo, da se uveliko razvodnilo i vodu zamutilo, te da se nepošteni izbori dobijaju lako.

Pa je uz izvanredno muljanje i prateće pendreke prošlo ovako kako je prošlo – pirovski jedva. Nažalost, policija u nas ne obezbeđuje izbore, već izbornu krađu – a da je samo radila svoj posao, ova priča bi davno bila završena. Naprosto, upravo završeni (lokalni!) izbori ogolili su činjenicu da režim samo tenkovima može nastaviti da vlada. Ovakve „pobede“, postignute uz primenu svih mogućih sredstava propagande, obmane, nasilja i prinude, jednostavno su nemoguće na nacionalnom nivou. Svima je postalo jasno da režim koji ovoliku muku muči u 10 omalenih opština, nema šanse na 8.200 biračkih mesta (plus veliki gradovi) u celoj Srbiji – bar ukoliko studenti i građani budu radili ono što su uradili sada. A to su organizacija, organizacija, organizacija, i kontrola, kontrola, kontrola. Kao i spremnost da se na batine uzvrati batinama, jer sa takvim režimom imamo posla. I zato se više ne treba zamarati listama i izbornim (ne)uslovima, već dodatno graditi mrežu i solidarnost u svakom gradu i selu – u tome smo nepobedivi.

Lokalni izbori u Srbiji dali su rezultate koji, na papiru, pripadaju režimu. Mandati su obezbeđeni, gradonačelnici će biti imenovani, a mašinerija vlasti će se dodatno podmazati. Ali način na koji su ti rezultati postignuti, i građansko društvo koje se u tom procesu pojavilo, govore nešto sasvim drugo. A to nije slika samouverenog i konsolidovanog režima, već sistema koji više ne može da održava fikciju normalnosti bez ogromnog napora. Izlila se sila građana koji se ne plaše i koji ustaju u borbu za demokratiju. Širom biračkih mesta, obični ljudi (studenti, profesori, advokati, penzioneri, seljaci) pojavljuju se ne samo da glasaju, već i da posmatraju, dokumentuju i svedoče sa ozbiljnošću i odvažnošću koja bi posramila mnoge profesionalne posmatračke misije. Snimaju nepravilnosti mobilnima, upadaju u jazbine za kupovinu glasova, agituju, motivišu i inspirišu, jure (ih) po ulicama. Odbili su da budu pasivni objekti dirigovane demokratije i, uz lični rizik, postali njeni aktivni subjekti. A totalitarni sistemi opstaju samo zato što su ljudi odustali od borbe, pošto su dezinformisani, otuđeni, apatični i/ili tviteraški cinični. Biće da to više nije slučaj u našoj Republici.

Najveća lekcija sa ovih izbora je zato prosta. Hiljade i hiljade (mahom mladih) ljudi su se „plenumaški“, tj. direktno demokratski i bez vođe, prvo samoorganizovale da naprave izborne liste odozdo, zatim da hodaju od vrata do vrata, te najzad i da odbrane izbornu volju ili spreče krađu glasova. Mase su se ohrabrile da imperiji uzvrate udarac, i zato je čaša polupuna. Dragi studenti, slobodno svirajte početak kraja.

(Danas)