Okupio se naprednjački otrovni krem u Novom Sadu, da u Srpskom narodnom pozorištu obeleži dvestotu godišnjicu od rođenja Svetozara Miletića. Tim nesrećnim povodom, studenti su organizovali protest pod adekvatnim nazivom “Dalje ruke od Miletića!” Normalno, dalje ruke od svega što pripada istorijskom nasleđu, ništa što je iole valjalo u istoriji ne može da se poveže sa naprednjačkim nacional-skakavcima, njihovo jedino nasleđe su uništenje, lopovluk, smrt, korupcija, satiranje, razaranje društva, ponižavanje svakog ljudskog bića, zlostavljanje, nasilje i ništavilo.

Naprednjaci su, normalno, okupili svoje takozvane pristalice, mahom ucenjene ljude, kao što to obično rade, vodajući ih po svojim skupovima širom zemlje, dopremajući ih autobusima i dostavljajući ih na mesto zločina nad ljudskim dostojanstvom, e da bi stvorili nekakvu iluziju podrške. Demonstranti nisu mogli da priđu pozorištu, između njih i naprednjačkih dovezenih podržavalaca stajali su kordoni specijalnih policijskih jedinica u opremi za razbijanje demonstracija i glava, lomljenje kostiju i nanošenje lakših i težih telesnih povreda.

Na naprednjačkom skupu u takozvanoj ustanovi kulture okupili su se razni partijski i državni funkcioneri, uz mnogobrojna lica iz povlašćenih slojeva, svima je zajedničko da bogato žive na račun svog voljenog, a samim tim i osiromašenog i potčinjenog naroda. Dok je grupa privilegovanih lica koja sarađuju sa autoritarnim režimom ulazila u SNP, demonstranti su negodovali, zviždali im i dobacivali.

Izvinjenje Joanikiju

Ispostavilo se da je u toj grupi ljudi bio i mitropolit Joanikije, koji je otišao da mirno prati program, sedeći sa ljudima koji su ojadili, opljačkali i razvalili ovu zemlju. A ni susedne nisu štedeli, dok im se moglo, ratno huškanje je njihov najmanji krimen, verovatno ima i većih. Pristalice SNS-a, među kojima ima i raznih krimnalaca, pošto su oni među naprednjacima u prirodnom okruženju, napali su demonstrante, tukli studente, građane i novinare, dok je policija mirno posmatrala nasilje. Oni koji su naredili aktivistima napade na demonstrante i policiji da ne radi svoj posao – sedeli su u društvu mitropolita Joanikija i drugih duhovnih lica.

Sutradan su se plenumi nekoliko novosadskih fakulteta izvinili Joanikiju. U saopštenju su naveli kako u trenutku kada je nekoliko stotina pripadnika Interventne jedinice policije okruživalo građane, atmosfera je bila napeta i obeležena strahom, što je dovelo do meteža. “Ovim putem želimo pružiti izvinjenje Njegovom Visokopreosveštenstvu. Smatramo da je reč o nenamernom činu proisteklom iz zabune”, navode plenumi.

Podsetili su i da je on bio jedan od šest episkopa koji su javno podržali studente i ogradili se od pisma mitropolita kruševačkog Davida, u kojem su studenti nazvani “srpskim ustašama i novim zlodusima”. Na kraju su naveli da je Joanikije bio “jedna od ključnih ličnosti u periodu društvenih previranja u Crnoj Gori. Njegova uloga u tim procesima prepoznata je kao deo šireg društvenog pokreta koji je rezultirao srgavanjem autokratskog režima 2020. godine”.

Vučićeva operacija

Dobro, Joanikije je zaista bio među episkopima koji su prošle godine branili studente. Šest episkopa je uputilo pismo patrijarhu SPC Porfiriju u kojem su istakli da su studenti budućnost. Oni su naveli da “Crkva ne misli da su oni ‘srpske ustaše’”, kako ih je David, između ostalog, nazvao. “Nismo saglasni i ograđujemo se od bilo kakvog govora koji dehumanizuje drugog čovjeka, a posebno od govora koji mlade ljude, studente, nipodaštava. Podržavamo studente i njihove proteste”, stoji u pismu. Posle toga nije bilo neke konkretne podrške, ali razumljivo je da su studenti zahvalni i na ovom malom gestu, budući da od crkvenih vođa niko razuman ništa ne očekuje.

Međutim, stvari nisu tako jednostavne. Ne znam šta znači “prepoznato je da je Joanikije bio itd”. Ko je prepoznao? Kojim metodama? Na osnovu kojih činjenica? Koliko se sećam, neki su prepoznali jedno, a neki nešto drugo. Prvo, nije svrgnut autokratski režim, jer se autokratski režimi ne svrgavaju izborima, mirno, bez ikakvih problema, i to na poštenim, fer izborima o kojima Srbija može samo da sanja. Takve mirne smene se dešavaju u demokratskim društvima.

Predstavnici studentskog pokreta su mnogo puta izjavljivali kako nameravaju da promene sistem. Slažem se, sistem treba menjati. Ali, da bismo bilo šta promenili, moramo prvo precizno da znamo šta je taj sistem koji menjamo, da ne bi došlo do greške. Nije svejedno da li hirurg treba da operiše desnu ili levu nogu, tu pogreška može biti kobna. U slučaju mitropolita Joanikija, on je bio deo društvenog pokreta koji je bio dirigovan iz Beograda, iz kabineta predsednika Aleksandra Vučića.

Kleronacionalističke litije

To je bila operacija koju je naprednjački režim pomagao na sve moguće načine, finansijski, medijski, logostički i organizaciono. Tome u prilog govori, na primer, besomučna propaganda svih režimskih medija u Srbiji. Istih onih medija koji satanizuju studente od novembra pretprošle godine i crtaju im mete na čelu. Isti ti mediji tokom pomenutih društvenih previranja bili su na strani Joanikija, Amfilohija i ekipe, kao što su danas (i sve vreme) na strani naprednjačkog režima.

Nije se radilo o demokratskom pokretu, već o kleronacionalističkim litijama, na čijem čelu je stajao mitropolit Amfilohije. Verski i politički vođa pokreta je inače obožavalac ratnih zločinaca, drugar Željka Ražnatovića Arkana, hvalitelj Radovana Karadžića, Ratka Mladića, Biljane Plavšić i ostalih masovnih ubica u ime srpstva, te učesnik udruženog zločinačkog poduhvata devedesetih (na poziciji – opravdavanje zločina, stvaranje duhovne podloge za klanje).

I u vreme dok su se događale litije, kao što se onomad događao narod, što bi rekli sudenti – prepoznato je o čemu se tu radi. Prepoznali su pojedini ljudi u Srbiji, pa su zato u medijima bili prikovani na stub srama, izloženi kampanjama mržnje i pretnjama. Retki su bili takvi glasovi, jer je srpsko društvo oko litija bilo homogenizovano otprilike kao u vreme Miloševićeve antibirokratske revolucije. A homogeno društvo, kao što znamo, nije demokratsko. Homogenost je odlika onog gorepomenutog sistema koji bi studenti da menjaju.

Litije su sistem

U susednim državama mnogo lakše je (što bi rekli studenti) prepoznato u kom grmu leži vuk, iz prostog razloga što su ljudi koji su pisali o litijama devedesetih jedva preživeli sličnu masovnu mobilizaciju takozvanog naroda. Evo, recimo, pisac i novinar Emir Imamović Pirke: “Litije i drugi vjerski performansi što ih SPC izvodi na ulicama Crne Gore u, kao, znak protesta, nisu ništa drugo nego pravoslavni ‘mitinzi istine’ i manifestativni oblici služenja politici koja Crnu Goru vidi kao srpsku Spartu, a Bosnu i Hercegovinu ili, barem, Republiku Srpsku, kao nastavak Srbije zapadno od Drine. Tom hegemonizmu dio sveštenstva dosljedno služi još otkako su shvatili da su ideje srpskih komunista i liberala poput Marka Nikezića, Koče Popovića, Latinke Perović i sve tako do Ivana Stambolića, ustuknule pred Slobodanom Miloševićem koji, istina, nije bio kakav vjernik, ali zato jeste bio itekakav okupator”.

Ukratko, litije nisu protiv sistema, litije su sistem. I to onaj sistem koji je uspostavljen krajem osamdesetih godina, nakon Osme sednice, sistem hegemonije, populizma, nacionalizma, klerikalizma, sistem agresije i nasilja, sistem šovinizma i korupcije, sistem zločina i pljačke, sistem ubijanja i proterivanja drugih i tlačenja sopstvenog naroda, uz posvemašnje razaranje društva.

To je sistem autoritarnosti, čvrste ruke, klanjanja pred svakim belosvetskim diktatorom, sistem koji uskraćuje elementarna ljudska prava, prezire slobodu i drži sopstvene građane u ropstvu. Litije su naprosto nastavak tog istog sistema, njegovo nastojanje da se unedogled reprodukuje.

Joanikije, čovek sistema

A nesrećna SPC, ovakva kakva jeste, jedan je od ključnih stubova tog sistema, evo već četiri decenije. Sam mitropolit Joanikije je tipičan proizvod takvog sistema, njegova uverenja, stavovi, ideološki profil savršeno se uklapaju u ono što sistem očekuje od jednog crkvenog velikodostojnika koji ne zna za Hrista. Joanikije vatreno podržava rusku agresiju na Ukrajinu, masovno ubijanje nedužnih civila, razaranje gradova, spaljivanje zemlje, otimanje dece i ostale zločine Putinove armade.

Joanikije je ekstremno netrpeljiv prema bilo kojem drugačijem mišljenju ili uverenju, ukratko – fanatik. Otuda izjave kako u Ukrajini gledamo posledice bezbožništva, te kako je iz ‘protestantske Evrope’ došlo zlo ateizma i komunizma. A nije mu strano ni prizivanje zla sopstvenoj zemlji, Crnoj Gori, za koju je govorio kako je “projektovana da bude mala Ukrajina”. Mitropolit je takođe pristalica kvislinga koji su sarađivali sa nacističkim okupatorom, pa nastoji da ih rehabilituje u svakoj prilici.

Sklon je mitropolit i širenju šovinističke mržnje, zazivanju međunacionalnog klanja i pripisivanju sopstvene žudnje za zločinstvom čitavoj naciji. Tako je govorio kako su ”Crnogorci bili lakomi na sječenje turskih glava”, a potom izvodio originalni zaključak: “To je anegdota, ne znam da li je istinita ili nije. Ali, ipak, nešto znači. Podsjeća nas na neke stvari iz naše prošlosti. A ono što je bilo u prošlosti, to je negdje i danas prisutno u nama“. U Joanikiju je očigledno prisutno, jer čovek brižljivo neguje lakomost ka odsecanju glava, a pošto iz nekog razloga glave nije sekao svojom rukom, podržava one koji su nevinim ljudima skidali glave sa ramena u ratovima devedesetih, ali i u Drugom svetskom ratu. Četnik u duši.

Pobunjenici protiv sistema

Moglo bi se ovako nabrajati do sutra, da skratim. Sistem se ne menja tako što neprekidno iskazuješ poštovanje eksponentima sistema, kao i njegovim glavnim ideološkim toposima, simbolima, idejama… Sistem se ne menja tako što prihvatiš jezik sistema. Ako već neko želi da menja sistem, onda je besmisleno da se o njegovoj prirodi obaveštava kod tvoraca i šrafova tog sistema.

Mnogo je logičnije malo zaviriti u dela onih koji su tom sistemu pružali otpor, neki su pisali o njemu i pre nego što je uspostavljen, upozoravajući na potencijalnu opasnost. Zato nije zgoreg čitati Radomira Konstantinovića, Bogdana Bogdanovića, Latinku Perović, Slobodana Blagojevića, Ivana Čolovića, Srđu Popovića, Dubravku Stojanović… Za početak. A kad je u pitanju oblast kojoj Joanikije pripada, najbolje je čitati Mirka Đorđevića.

Izdavačka kuća Mostart-Jugoslavija objavila je Mirkova izabrana dela u nekoliko tomova, mnogo njegovih tekstova se može naći online, na Peščaniku i na sajtu Republike, sve je to dostupno. Kad neko već ozbiljno reši da menja sistem, biće mu neophodno da prouči one koji su se protiv sistema borili, koji su ga analizirali i razobličavali, one koje je taj demonski sistem proganjao i zlostavljao. Pod uslovom da je priča o promeni sistema ozbiljna. 

(AntenaM, foto: Autonomija)