Poništili su nam pasoše i lične karte, pretresali domove, raspisali nacionalnu poternicu i odredili suđenje u odsustvu. Nazivali su nas teroristima, dodelili nam etikete zbog navodnog pokušaja “rušenja ustavnog poretka”. Shvatili smo da moramo da pronađemo način da prihvatimo taj paralelni život u koji su nas gurnuli, kaže studentica i aktivistkinja, članica STAV-a koja se od ožujka 2025. nalazi u egzilu.

Nakon urušavanja nadstrešnice na glavnom kolodvoru u Novom Sadu 1. studenog 2024., kada je poginulo četrnaest ljudi, a još dvoje umrlo od posljedica ozljeda, uslijedio je val studentskih i građanskih prosvjeda u Srbiji.

Uoči velikog prosvjeda u Beogradu 15. ožujka 2025., tužiteljstvo je protiv dvanaestero mladih aktivista podiglo optužnicu za pripremu i planiranje rušenja ustavnog poretka, oslanjajući se na tajno snimljen razgovor s neformalnog sastanka. Snimku je napravila BIA, obavještajna služba Srbije, a režimski mediji su je 13. ožujka emitirali u koordiniranoj izvanrednoj emisiji, nakon čega je šestero aktivista privedeno, dok se drugih šestero nalazi u političkom egzilu.

O privedenim aktivistima snimljen je i dokumentarni film “Proces” (2025.) koji kroz svjedočanstva “novosadske šestorke” – Marije Vasić, Lazara Dinića, Davora Stefanovića, Lada Jovovića, Srđana Đurića i Mladena Cvijetića – prikazuje politički progon, pritvor na Klisi i kućni pritvor koji je uslijedio nakon medijske hajke pred protest u Beogradu 15. ožujka.

A mi razgovaramo s Milom Pajić, dvadesetdvogodišnjom studenticom novinarstva iz Novog Sada, aktivistkinjom i članicom neformalne studentske organizacije STAV – Studenti protiv autoritarne vlasti. Ona je jedna od šestero studentskih aktivista protiv kojih se u Srbiji vodi postupak u odsustvu zbog optužbe za pripremu i planiranje “nasilnog rušenja ustavnog poretka”, a od ožujka 2025. nalazi se izvan zemlje.

Možete li nam opisati kako ste se našli u Dubrovniku tog dana kada je emitiran snimak vašeg sastanka i kada su u Srbiji uhićeni vaši kolege? Što se dalje događalo s vama?

Naš dolazak na festival u Dubrovniku dogovoren je nekoliko meseci pre samog puta. Veče pre nego što je trebalo da krenemo, naprasno su nam otkazali kombi kojim je iz Novog Sada trebalo da putujemo do Dubrovnika, što nam u tom trenutku nije bilo naročito sumnjivo. Uspeli smo nekako da pronađemo alternativni način putovanja i stignemo na festival.

Na samom kraju prve večeri festivala, dok smo slušali kabare Dežulovića i Predina, nazvao me je advokat i rekao mi da se na pet režimskih televizija emituje snimak našeg razgovora, ni po čemu posebnog, ali uz njihove komentare obeleženog kao “teroristički”. Znala sam da je to trenutak osvete za sve ono što smo radili od nastanka STAV-a, da je to osveta za to što smo želeli da, makar od grada u kom smo rasli, učili i studirali, napravimo mesto podnošljivo za život, da je to osveta za to što smo se pobunili protiv njihove pohlepe kojom su ubili 16 ljudi.

Nakon toga je šestoro naših prijatelja bespravno privedeno, odvedeno u neke užegle ćelije, u kojima su proveli nekoliko meseci, a potom poslati u, naizgled ugodniji, kućni pritvor. Tada sam shvatila da ću onu torbu sa stvarima koju sam ponela koristiti mnogo duže nego što je bilo planirano kada sam je pakovala, te da se neću predati jednom autokrati u ruke samo da bi zadovoljio svoju sujetu i nas iskoristio kao primer šta sve može da ti se desi ako se usudiš da se pobuniš.

Poništili su nam pasoše i lične karte, pretresali domove, raspisali nacionalnu poternicu i odredili suđenje u odsustvu. Nazivali su nas teroristima, dodelili nam etikete zbog navodnog pokušaja “rušenja ustavnog poretka” i nastavili sa svojom jeftinom propagandnom kampanjom, koju svi skupo plaćamo, a koju vode više od dve godine protiv nas, gotovo svakodnevno. Shvatili smo da moramo da pronađemo način da prihvatimo taj paralelni život u koji su nas gurnuli.

Moram biti potpuno iskrena, šokira me vaša mladost i teret koji nosite. Čini se da bi se na vašem mjestu mogao naći bilo tko, baš kao što je ispod nadstrešnice mogao stradati bilo tko. Jeste li tada očekivali da će vaš aktivizam rezultirati egzilom i da se više nećete moći vratiti kući? Što vam je bilo najteže prihvatiti?

Nisam očekivala da to može završiti egzilom, ali ne zato što mislim da se to u Srbiji ne može desiti, već zato što je ono što smo radili bilo nužno, bez obzira na posledice. Kada ubiju 16 ljudi koji su čekali autobus, voz, kao i bilo kog drugog dana, ne misleći da će im na glavu pasti betonska ploča zbog nečijeg nemara i bahatosti, ne razmišljaš da li ćeš izaći i reći da je to pogrešno i nedopustivo, niti da li ćeš zahtevati promene kako se to više nikada ne bi desilo. Ne razmišljaš ni da li će to što si izašao na ulicu kako bi sve to i rekao imati posledice po tvoj život, kada znaš da u Srbiji danas svačiji život može biti ugrožen.

Kako izgleda život u egzilu? Opišite nam jedan svoj dan: što ste uspjeli zadržati iz prijašnjeg života, a što vam najviše nedostaje?

Znam da sam prestala da se okrećem na ulici jer me ovde ne može oteti BIA i da sam besna jer ne mogu da odem na svoj fakultet kada mi policija tuče kolege i da budem ispred zatvora kada mi hapse prijatelje. Takođe, znam da je i egzil povlašćen položaj kada si svestan da je njih šestoro bilo u pritvoru više od sedam meseci, u toku kojih nisu mogli da odu i piju kafu na suncu kada to požele, dok sam ja tu mogućnost imala.

A dan u egzilu uglavnom izgleda tako što se trudiš da u svemu vidiš neku normalnost, tražiš mesto koje liči na kafić u kom si sedela svaki dan u svom gradu, tražiš ljude koji te podsećaju na one koje sada ne možeš da vidiš i ne gledaš kako se život normalno odvija bez tebe, praviš se da stoji i da te čeka. Tako nekako.

Kako se snalazite s pravnim vakuumom, oduzetim dokumentima i nemogućnošću povratka i kako to utječe na vaše planove? U jednom ste tekstu napisali da ste odlazak iz zemlje u početku doživljavali kao “pauzu”, a onda shvatili da se život u Srbiji nastavlja bez vas. Kako se danas nosite s tim osjećajem? Može li se u toj poziciji naći neki vid slobode?

Evo, na konkretnom primeru, vrlo jednostavno. Tražiš posao, pa ti stigne obaveštenje da si izgubila status studentkinje. Tražiš koji fakultet ćeš da upišeš, pa te dočeka vest da ti tuku prijatelje na onom koji si zapravo želela da studiraš. Sve počne da liči na život i onda te obaveste da ti je zakazano suđenje u odsustvu. Dakle, trudiš se da te nešto ponovo zanima, greje, dobiješ volju i želju za novim, a onda se, iznenada, pojavi neka vest iz Srbije koja te podseti da u ovaj život nisi ušla jer si htela, jer si birala da odeš, i vrati te na početak, vrati te besu, vrati te kući.

Kako održavate vezu s kolegama iz STAV-a i koliko je to u ovom trenutku moguće?

Mi smo STAV i osnovali jer smo imali istu ideju, istu potrebu i međusobno razumevanje da u Srbiji želimo da ostanemo, ali da zbog toga moramo da uradimo sve kako bi se u njoj moglo živeti. U toku svih naših akcija i planiranja, svih situacija u kojima smo se zajedno našli, svih izgubljenih prijateljstava, jer je tada jedino važno to što radiš, i svih novih koje baš zbog toga i dobiješ, bilo je neupitno da se razumemo i da jedni od drugih ne odustajemo. Tako je i ostalo.

Aktualan je i otkaz dr. Jeleni Kleut, profesorici Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, zbog podrške studentima i protestima. Kako to izgleda iz perspektive studentice i aktivistkinje i što ta odluka govori o stanju u društvu?

Profesorka Jelena Kleut jedna je od prvih sa kojima se susretnete kada studirate na Medijskom odseku Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Ona je ta koja vas sve četiri godine studija prati na svakom koraku, kojoj se uvek možete obratiti sa pitanjem, molbom ili za savet. Ona je ta sa kojom, najčešće, i završavate studije, jer uglavnom bude prvi izbor pri biranju mentorke za diplomski rad.

Profesorka koja je sa STAV-om bila od samog početka, da s nama čita pravilnike fakulteta, da nas podseti za šta se borimo kada više ne vidimo smisao, da nas umiri kada su na nas bacili bombu ispred zgrade Rektorata prilikom krađe izbora za studentski parlament. Zbog toga što je svojim studentima bila profesorka u pravom smislu te reči, neiscrpno poštujući ono što akademska čestitost predstavlja, očuvavajući i štiteći na sve načine autonomiju Univerziteta – bila je prva meta osvete.

Medijskom odseku u Novom Sadu preti jedna bahata, režimu poslušna grupa koja radi sve kako bi uništila novosadski univerzitet i, po svemu sudeći, ne planira da stane sa otkazom profesorki Kleut. Kada se jednom dozvoli nepoštovanje pravila i zakona, oni koji su ih zloupotrebili misliće da to mogu, bez posledica, i da ponove. I ponoviće. Mi moramo da ih zaustavimo. Na Filozofski fakultet, ako ikada budem ponovo tamo studirala, neću ići dok ne budem sigurna da ću moći da dođem na predavanje profesorke Kleut.

Pišete poeziju i kolumne. Može li trauma biti podloga za umjetnost i otpor? Kako vam pisanje pomaže da preživite ovu situaciju, i može li umjetnost biti način borbe protiv autoritarizma?

U jednom trenutku činilo se kao da nikada neću moći da progovorim o tome što se desilo. Savet advokata bio je da neko vreme ni o čemu ne govorimo u javnosti, a svako kršenje tog dogovora bilo bi krajnje neozbiljno i, na kraju krajeva, glupo. Negde između potrebe da kažemo šta nam se desilo, time upozoravajući da se to može desiti svakome, i tog dobronamernog saveta – desilo se pisanje. Verujem da nije vredno pomena, ali svakako je bilo jedini način da pokažemo da nam glas uzeti ne mogu.

Što biste poručili mladima u Srbiji, regiji i šire koji se svakodnevno bore s korupcijom, represijom, autoritarizmom, retradicionalizacijom, ratovima i obaveznim vojnim rokovima? Je li danas, u ovakvom svijetu, solidarnost i otpor zapravo radikalan čin, i može li se uopće očekivati promjena?

Nismo u sve ovo ušli zato što smo želeli, nego zato što smo morali. Tako da nemamo mnogo izbora, moramo pokazati da smo istrajniji, odlučniji i da ne odustajemo dok Srbija ne postane zemlja dostojna svojih građanki i građana.

Izvorni tekst, objavljen na Portalu Novosti, pročitajte OVDE.

(Portal Novosti/foto: Autonomija)