O političkim implikacijama objavljivanja dokumenata o seksualnom predatoru i kakve će posledice to imati po američku politiku za N1 govorila je profesorka Elis Dagnis sa Univerziteta Pensilvanije.

N1: Gospodin Tramp je rekao da se njegovo ime ne pominje u tim dokumentima, da nije uradio ništa loše i da je slučaj zatvoren. Da li to znači da je ova priča sada završena ili tek počinje kada je reč o njenim posledicama po američku politiku?

Mislim, uz dužno poštovanje prema predsedniku Trampu, da je u pravu u dve od tri stvari. Pre svega, on jeste pomenut u dokumentima. Upravo smo dobili još jedno objavljivanje nekoliko miliona mejlova, dokumenata, fotografija i video-snimaka. Njegovo ime se, kako izgleda, pojavljuje više od 3.000 puta. Tako da to nije tačno.

Da li je on kriv za nešto, to je potpuno drugo pitanje. Ovo je ogromna, ogromna priča jer je izuzetno široka i obimna. Uključuje veliki broj ljudi, ne samo iz Sjedinjenih Država već i iz drugih zemalja. Većina muškaraca koji su u to umešani veoma su bogati i moćni, zbog čega je ova priča izuzetno privlačna publici.

Predsednik Tramp možda želi da ova tema nestane. Ministarstvo pravde je saopštilo da je objavilo sve što planira da objavi, ali ova priča neće nestati. A činjenica da ljudi o tome lažu samo dodatno privlači pažnju.

Ovo je užasna priča o čoveku koji je zlostavljao mlade devojke, decu, i o drugim muškarcima koji su u tome učestvovali. Problem je u tome što nisu svi direktno zlostavljali devojke, ali ako ste bili u blizini svega toga, široko je rasprostranjeno uverenje da ste morali znati da se nešto čudno dešava. A to što niko ništa nije učinio predstavlja zločin sam po sebi, pored svih ostalih stravičnih zločina koji su se dogodili.

N1: Mnogi od njih su ostali u kontaktu sa Epstajnom čak i nakon njegove presude 2008. godine, sve dok nije ponovo uhapšen. To mnogo govori o njima.

Tačno, govori mnogo. Možda je postojala neka vrsta „uverljivog poricanja“ devedesetih godina, ali i to je upitno. Nakon njegovog hapšenja i presude, niko više nema nikakvo opravdanje. Svi su tačno znali šta je uradio i kakav je bio čovek, a ipak su nastavili da se s njim druže. To je duboko problematično i veoma uznemirujuće.

N1: Šta nam ovaj slučaj govori o javnosti, o Ministarstvu pravde, ulozi Kongresa, pravosudnom sistemu i celokupnom institucionalnom poretku u SAD?

Jedno je biti ciničan prema vladi, a nešto sasvim drugo kada državne institucije očigledno prikrivaju činjenice i namerno pokušavaju da obmanu javnost. A upravo se takav utisak sada stiče.

U početku je ovo bio skandal na desnici – mnogi republikanci su verovali da će slučaj implicirati isključivo Bila Klintona i demokrate. To je očigledno netačno. Ovo je nestranačka, sramotna i jeziva priča i ne može se svesti na partijsku podelu.

Sada, kada su republikanci na vlasti, pokušali su da ovaj slučaj iskoriste protiv demokrata. Ali kada otvorite dosijee i vidite razmere, koliko je muškaraca umešano, od kojih su mnogi republikanci, uključujući i Donalda Trampa, postaje jasno da ovo prevazilazi puki politički obračun.

Pitanje je: šta sada radimo kao država? Jer poverenje u institucije je ozbiljno narušeno. Postoji opravdana i snažna želja da se pravda zadovolji. A kada se ne veruje institucijama pravde, postavlja se pitanje – šta dalje?

N1: Da li je to razlog zašto do sada nismo videli snažno dvostranačko ogorčenje?

Postoji ogromno ogorčenje zbog onoga što se dogodilo ženama. To je opipljivo i stvarno. Postoji i snažan bes prema državnim akterima koji pokušavaju da ovu priču sklone u stranu. Način na koji je slučaj vođen ozbiljno je narušio Trampovu popularnost, ali i poziciju kongresmena koji poručuju da „nema ništa da se vidi“ i da možemo da idemo dalje.

Mnogi izabrani zvaničnici biće pogođeni ovim – ako ne zato što su učestvovali, onda zato što nisu stavili fokus na ono najvažnije: tragediju stotina mladih žena. Ovo nije bila jedna optužba. Ovo je masovna priča.

N1: Da li javnost ovo vidi kao neku vrstu imuniteta za političke elite, ne samo u SAD već i širom sveta?

Da, to se uklapa u staru ideju da su ljudi na vrhu biznisa i vlasti korumpirani. U stvarnosti, to obično nije slučaj. U demokratskim zemljama širom sveta, iako se ne slažem sa svim političarima, verujem da većina njih iskreno radi za svoje birače. Ali ovaj slučaj ruši tu percepciju i ostavlja javnost sa osećajem da je obmanuta.

To je izuzetno opasno, jer su nam potrebne institucije kojima verujemo i izabrani zvaničnici u koje možemo da imamo poverenje.

Predsednik Tramp ima bazu podrške od oko 32 odsto Amerikanaca. Oni verovatno nikada neće poverovati da je uradio nešto loše. Ali 32 odsto nije većina. Većina javnosti želi jasne odgovore i odgovornost. Što ih manje dobija, to će sumnja biti dublja – ne samo u SAD, već i širom sveta.“

N1: Videli smo da je Tramp uticao na pravosudni sistem u SAD. Mnogi tvrde da čak i da postoje ozbiljniji dokazi protiv njega, Ministarstvo pravde ne bi reagovalo.

Mislim da je to fer ocena. On je politizovao institucije koje su do sada bile nezavisne i time ozbiljno narušio poverenje u državu. Sumnju nije posejao samo među svojim pristalicama, već i među opozicijom.

To podriva ono što nazivamo političkom efikasnošću – veru da politički sistem sluša i odgovara na potrebe građana. To je izuzetno opasan put.

N1: Mnoge zemlje su SAD doživljavale kao uzor demokratije, ali danas postoje „mali Trampovi“ širom sveta koji rade isto. Šta to govori o drugim demokratijama?

To je sasvim opravdano pitanje. Uticaj i autoritet SAD kao lidera demokratije značajno su oslabili. To vidimo i u izjavama zvaničnika iz drugih zemalja. Naš demokratski rejting je pao. Svet danas izgleda potpuno drugačije nego pre godinu dana, a kamoli u odnosu na svet u kojem sam ja odrasla.

Posledice američkog povlačenja sa pozicije moralnog autoriteta imaće dugoročne efekte – decenijama, možda i generacijama.

Dušan Mlađenović (N1)